Nebrojeno mnogo puta isticali smo da ribolov na komercijalnim revirima na prvi pogled jeste mnogo lakši nego na otvorenim vodama, zbog velike koncentracije ribe na malom prostoru. Ali svako ko je više puta pecao na takvim jezerima zna koliko šarani, babuške i druga riba koja ih nastanjuje umeju da budu oprezni i izbirljivi i koliko teško može biti pronaći način da ih lovimo u većem broju. I ovo iskustvo upravo to potvrđuje
Skoro svakome od nas prioriteti i mogućnosti se menjaju tokom života. Ne tako davno, iznalazio sam sve moguće izgovore da odem u ribolov, a u poslednje vreme ih često tražim da ne idem. Ali ovoga puta izgovora nije bilo jer poziv svog dugogodišnjeg prijatelja Miloša Rančića nisam mogao da odbijem, uprkos brojnim obavezama koje kao da se tim brže umnožavaju što ja više uspevam da se nekako s njima izborim, usled čega sam do kraja prve dekade marta u ovoj godini upisao samo jedan izlazak, i to potpuno neuspeli kad je reč o ulovu.
Miloša poznajem skoro punu deceniju, a naša komunikacija u vezi s ribolovom je bila vrlo intenzivna (vidi okvir), ali sticajem raznih okolnosti bukvalno nijednom nismo pecali zajedno do ovog izlaska, u kom nam se priključio još jedan Milošev stari prijatelj, a moj novi – Aleksandar Berec.
DOGOVORILI SMO SE da za pecanje odvojimo radni dan, tačnije sredu, računajući na to da tada ne bi trebalo da bude gužve, bez obzira na to što se mnoge kolege poslednjih nedelja – budući da riba na otvorenim vodama uglavnom loše radi uprkos povoljnim vremenskim prilikama (tj. činjenici da temperature rastu) – opredeljuju za komercijalne revire, kao što smo i mi ovog puta učinili. Odlučili smo se za ribnjak Bečmenska bara, nedaleko od Beograda, jer iako nije bilo nekih vesti o spektakularnim ulovima, bar ne javno (tj. na društvenim mrežama, koje su mnogima od nas postale bitan izvor informacija), neke su nam kolege iz tog kraja sugerisale da ima smisla probati, pošto je bilo naznaka da riba počinje da biva aktivnija.
Miloš i Aleksandar su me sačekali na vodi, veoma dobro raspoloženi, ali uz blagu strepnju kako će se razvijati vremenske prilike, budući da je nakon idealnog jutra, oblačnog a bez vetra, temperatura pala za koji stepen i počelo je prilično jako da duva. Njih dvojica su veoma ozbiljni i znanjem potkovani ribolovci, tako da nije bilo dileme da bi startno prihranjivanje ovog puta trebalo izostaviti, jer smo procenili da riba nije previše aktivna, tako da bi plasiranje velike količine prihrane u zonu lova lako moglo biti sasvim kontraproduktivno.
KOMPROMISNO REŠENJE NAŠLI smo u tome što su njih dvojica krajnje dozirano primamljivali, plasirajući na svakih pet zabačaja po jednu malu PVA vrećicu sa mikropeletima i pecajući na metod-fider. To se pokazalo kao dobro, jer su uspeli da ulove po dve-tri lepe babuške, teške između 500 i 800 grama, dok ja pecajući na klasični fider (sa kaveznom hranilicom) za to vreme nisam imao ni udarac. Posle jednog sata i ja sam prešao na metod i uspeo da se upišem, a tokom drugog sata i da im pariram sa nekoliko riba solidne veličine. Istinski smo uživali u ovom pecanju, koje je bilo sasvim dovoljno dinamično da ne bude opterećujuće, jer se riba javljala otprilike na petnaestak minuta, tako da je bilo vremena za priču, razgledanje i probanje različitih delova opreme, prihrane i mamaca, te za malo eksperimentisanja.
Onda je vetar malo oslabio i otoplilo je za stepen-dva, a mi smo pretpostavili da će se to povoljno odraziti na apetit ribe, tj. da će ona početi intenzivnije da se hrani, ali se to nije desilo. Naprotiv, čak su se vrhovi Miloševih i Aleksandrovih štapova totalno umirili. I kod mene je došlo do kraće pauze, ali je potom babuška nastavila da se hrani otprilike istim tempom kao ranije, pa sam dobio još nekoliko komada, dok se kod njih riba i dalje nije javljala... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 502-)