U većini situacija, ma kojom tehnikom pecali, poželjno je da koristimo najfiniji mogući pribor i sistem sa kojim možemo bez problema izvaditi one ribe kakve se na konkretnom mestu najčešće javljaju. Ali u nekim situacijama stvari nisu baš tako jednostavne...
Poslednjeg dana marta odlučio sam da poranim na Južnu Moravu, jer su meteorolozi najavili da se tog popodneva očekuju pljuskovi, pa sam hteo da iskoristim jutro za pecanje. Dočekali su me tmurno i veoma vetrovito vreme, te stabilan vodostaj, ali nešto viši od uobičajenog za ovo doba godine.
TRAŽIO SAM MESTA SA MIRNIJIM tokom u priobalju, jer sam planirao da prvenstveno pecam šljivara, pa sam najpre probao na jednoj poziciji ispod velike oborene vrbe, gde je voda gotovo stajala. Tu sam mogao bez problema da pecam i hranilicom sa otežanjem od 20 grama, ali sam se ipak odlučio za nešto težu – za AS-ov model otvorenih krajeva (eng. »open end«) sa 30 grama olova, zato što je velikog kapaciteta, tj. može da ponese dosta primame, pa mi vrlo često služi ne samo za pecanje već i za početno hranjenje. U brašnastu primamu Golden Fish Yellow Perfect Mix sam ubacio dosta prezle da bih smanjio kalorijsku vrednost smese a i dobio na kvantitetu, jer sam se nadao da će to privući ciprinide koji se nađu u blizini, tj. u mirnijem delu toka, blizu obale. U početku je, međutim, aktivnost ribe izostala, pa sam na prvi trzaj čekao celih pola sata. Tada sam imao prilično jak udarac, od kog se osetljivi vrh moga fidera savio toliko da sam pomislio da je mamac uzela neka krupna riba, ali se brzo ispostavilo da je crvića na dugom predvezu pokupio »govedarac«, za kojim je redom došlo još nekoliko njegovih srodnika.
IZ ISKUSTVA ZNAM DA NEMA šanse da se nešto drugo uhvati kad naiđe jato ove ribe na hranilište (kao kada nas napadne »peš« na Dunavu ili cverglan na barama), pa sam odlučio da promenim lokaciju. Preselio sam se par stotina metara nizvodnije, kod jedne od (nažalost) mnogobrojnih separacija pored Južne Morave. Dok su tokom leta i jeseni tu eksploatisali pesak, pregradili su reku i napravili veliko ostrvo putem spojeno sa obalom, ali je jaka prolećna voda odnela put i ostao je samo deo ostrva na sredini reke, iznad kog sam se smestio.
Osim što je na tom delu voda bila prilično mirna, brzim sondiranjem, tj. sa desetak zabačaja prazne hranilice, koju sam privlačio po dnu, ustanovio sam da je i duboka tek oko metra, a prema očekivanju na dnu je preovladavao sitan pesak, pa sam procenio da bi to moglo biti idealno mesto za prolećno pecanje šljivara.
POŠTO JE DNO BILO ravno i dubina ujednačena, odlučio sam se za daljinu od 20 metara, pa sam nakon što sam zakačio najlon za lajn-klip počeo sa učestalijim zabacivanjem pune hranilice i to mi je vrlo brzo donelo udarac... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 504-)