Proleće je deo godine u kom se po pravilu love najveće babuške na našim stajaćicama, jer se u ovom periodu one grupišu u priobalju radi mresta, a vodena vegetacija na većini voda još nije toliko gusta da onemogućava pecanje. Oni koji se sada nađu na pravom mestu, odaberu odgovarajuću taktiku prihranjivanja i dobro uklope pribor mogu odlično proći u nekoliko uzastopnih izlazaka, kao akteri ove priče
Leskovački ribolovci s razlogom su širom Srbije poznati pre svega kao vrsni plovkaroši na tekućim vodama, koji naročito vešto i rado pecaju skobalja i mrenu. Taj je vid ribolova na popularnosti posebno dobio u poslednje dve-tri decenije, sa padom cene bolonjeze štapova, zahvaljujući kome su pristojni teleskopi s vođicama dostupniji nego ranije, pa ih i početnici mogu nabaviti i posvetiti se pecanju skobalja, kojim se bavi zaista veliki broj kolega, pogotovo u najtoplijem delu godine.
PRI TOM JEDNI FORSIRAJU izvikana i lako dostupna mesta, uz to po mogućstvu poznata po makar solidnoj populaciji skobalja, sa kojih su u stanju da se ne mrdaju nedeljama, bacajući sve vreme hranu u istu tačku i vozeći plovak jednom te istom linijom od prvog do poslednjeg dana. Drugi vole da se sklone od gužve, pa traže ribu na teže pristupačnim terenima, katkad i manje izdašnim, jer su zadovoljniji sa nekoliko komada ulovljenih na nekom mestu koje drugima ne deluje izgledno nego punom čuvarkom sa neke »zicer« pozicije. Jedan od tipičnih predstavnika ove druge grupe je moj dobar drug i kolega po štapu Igor Mitrović, poznatiji među ribolovcima kao Lole. On se pecanjem bavi od svoje osme godine, tj. pune tri i po decenije, a ovaj hobi je zavoleo uz oca Predraga, kog su takođe zvali Lole, i čija je kafana pre dvadesetak godina bila kultno stecište leskovačkih ribolovaca. U nju se, naime, obavezno dolazilo nakon pecanja da se pokaže ulov »na overu«, jer bez toga skoro da se nije računalo da je neko uopšte bio na vodi.
OD SVIH TEHNIKA, IGORU je najdraže baš plovkarenje skobalja i mrene, ali u pojedinim delovima godine posveti malo vremena i varaličarenju ili lovu štuke na kedere, a u maju i junu često na plovak peca babušku na barama u okolini Leskovca. Ovu prolećnu sezonu babuškarenja nas dvojica smo započeli zajedno, najpre hraneći izabrano mesto na jednoj bari udaljenoj nekoliko kilometara od Leskovca, a onda i pecajući na njoj.
Bara je dimenzija oko 200 × 200 m i prilično je duboka, najvećim delom oko 4 m, premda ima i pozicija gde je na desetak metara od obale 2,5 m, da bi samo par metara dalje dubina bila duplo veća. Igor je predložio, a ja sam se složio, da hranimo poziciju sa gustim ševarom koji se pružao oko šest metara od obale sa koje smo pecali, jer se tu babuška najčešće izbacivala, pa smo računali da u tom pojasu zbog mresta trenutno provodi najviše vremena.
NEKOLIKO DANA SMO SAMO hranili mesto mešavinom kuvanog starog kukuruza i pšenice, dok smo brašnastu primamu namerno izostavili kako ne bismo navukli u ovoj vodi vrlo brojne bodorke i crvenperke, koje smo ovog puta hteli da izbegnemo... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 507-)