U periodu kada na sve strane ima dovoljno prirodne hrane, bandari i štuke se na mnogim stajaćim vodama znatno lakše love na prirodne mamce nego na varalice. Većina ribolovaca žive ili mrtve ribice, parčiće i filete nudi plovkaroškim ili dubinskim sistemima, ali sve je više onih koji to rade koristeći jednu prevashodno varaličarsku prezentaciju
Varaličarenje bandara ultralakim priborom sve je popularnije širom Evrope, pa i na našim vodama. Tom tehnikom se mali ali vrlo borbeni grabljivac može loviti cele godine, ali ipak najefikasnije tokom kasne jeseni i zime, kada mu je dolaženje do prirodne hrane u mnogim vodama znatno otežano, pre svega zbog krtoženja sitne ribe, koja čini najveći deo jelovnika krupnih grgeča.
U toplijem delu sezone, bandar ima na raspolaganju mnoštvo mlađi raznih vrsta, kao i obilje sitnih vodenih organizama, pa se na veštačke mamce uglavnom može dobiti samo rano ujutru i pred mrak, dok se preko dana ne obazire na male tvistere i šedove, voblere, metalne i silikonske glavinjare, kašike, leptire, strimere. Ali i po najjačem suncu će grgeč uzeti razne prirodne mamce, a pogotovo malog kedera. On može biti ponuđen plovkaroškim sistemom, dubinski ili nekom montažom koja se prvenstveno koristi u varaličarenju, kao što su »teksas« i »karolina«, ali i drop-šot.
U DROP-ŠOTU, za razliku od dva prethodno pomenuta slučaja (gde je na kraju sistema vorm udica sa mamcem, s tim što je kod »teksasa« olovo tik iznad udice, dok je kod »karoline« odmaknuto od nje – najčešće od 30 do 50 cm), olovo je na kraju sistema, a udica na koju se montira mamac (veštački ili prirodni) vezana je direktno za strunu, i to tako da u odnosu na nju stoji pod uglom od oko 90 stepeni. Za drop-šot napravljena olova su tako konstruisana da se za strunu kače pomoću specijalne žičane »štipaljke«, pa uteg možemo u trenu odmaći od udice ili joj ga približiti, kako bi mamac bio na visini na kojoj će biti najuočljiviji i ribama najprivlačniji. Prezentacija se najčešće svodi na vrlo nežno cimkanje, pokretima iz zgloba šake, pri kojima mamac podrhtava u mestu, mameći predatore na napad, a pri izraženijem opuštanju strune odnosno njenom zatezanju – tone odnosno kreće ka površini.
Drop-šot je spora prezentacija, pa nije pogodan za pretraživanje terena, ali je izuzetno efikasan u situacijama kada nađemo ribu ili smo na mestu na kom znamo da je ima, a na brže vođene veštačke ili prirodne mamce nemamo udarce ili imamo mnogo promašaja. U takvim situacijama duže »titranje« hrane ispred nosa grabljivice neretko je jedini način da je isprovociramo na napad koji će rezultirati ulovom.
NEDAVNI ODLAZAK NA jezera u Beloj Crkvi i njenoj okolini (u Banatu, nedaleko od srpsko-rumunske granice) doneo je baš takvu situaciju – na pozicijama na kojima znamo da ima grgeča uhvatili smo samo par vrlo sitnih štuka, dok bandari nisu pokazivali nikakvo interesovanje za veštačke mamce, pa smo pribegli »rezervnom planu«. Čerencem smo uhvatili dvadesetak kedera, među kojima je bilo nekoliko gavčica, koje smo vratili (jer smo čuli da su u ovim vodama dosta proređene), a zadržali smo sitne sunčice, kojih ima u ogromnim količinama, a bandari ih dokazano vrlo rado jedu... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 508-)