Kako podvaliti izbirljivim bukadžijama

Bu­cov va­ži za gra­blji­vi­cu ko­ja se hra­ni sra­zmer­no ma­lim ple­nom u od­no­su na ve­li­či­nu ko­ju do­sti­že, pa ni­je ret­kost da se i ka­pi­ta­lac za­le­ti na ma­li ve­štač­ki ma­mac. Ali ni­je baš uobi­ča­je­no da se krup­ne je­din­ke kao lu­de za­le­ću sa­mo na sit­ne va­ra­li­ce, dok one ve­će isto­vre­me­no sa­svim ig­no­ri­šu. Ili mo­žda mi to ne pri­me­ću­je­mo

Već se­dam go­di­na, ot­ka­ko sam se sa po­ro­di­com vra­tio iz ino­stran­stva u rod­ni kraj, po­ku­ša­vam da što bo­lje upo­znam Ve­li­ku Mo­ra­vu, ko­ja se na­la­zi na ne­kih 25 km od mo­je ku­će (u De­spo­tov­cu). Po­ve­li­ko is­ku­stvo pe­ca­nja na mno­gim re­ka­ma i je­ze­ri­ma ši­rom Evro­pe go­vo­ri­lo mi je od po­čet­ka da je Mo­ra­va ide­al­na za lov ra­znih gra­blji­vi­ca. Do­volj­no je ve­li­ka da u njoj ži­ve i uspe­šno se mre­ste svi pre­da­to­ri rav­ni­čar­skih te­ku­ći­ca cr­no­mor­skog sli­va, a opet do­volj­no ma­la da se na ne­kim me­sti­ma mo­že pre­ga­zi­ti, pa je ni­je te­ško pro­či­ta­ti, tj. vi­de­ti gde je br­zak, gde vir, a gde pre­liv. A uz to je ve­o­ma in­te­re­sant­na za ri­bo­lov, jer se prak­tič­no na sva­kih dve­sto­ti­nak me­ta­ra kon­fi­gu­ra­ci­ja te­re­na ma­nje ili vi­še me­nja.

U PO­ČET­KU SU ZA ME­NE po­se­te Mo­ra­vi na­ža­lost bi­le iz­vor po­pri­lič­ne fru­stra­ci­je, ka­ko zbog mog ne­po­zna­va­nja ve­ćeg bro­ja do­brih me­sta, ta­ko i zbog ve­li­kog pri­ti­ska ri­bo­lo­va­ca na evi­dent­no iz­gled­ne po­zi­ci­je, pre­ko­mer­nog iz­lo­vlja­va­nja ri­be iz zi­mov­ni­ka, ra­ši­re­ne ri­bo­kra­đe itd. Za­to je mo­je odu­še­vlje­nje po­la­ko po­če­lo da se ga­si, ali se to u pot­pu­no­sti pro­me­ni­lo u sa­mo jed­nom da­nu, pre ma­lo vi­še od tri go­di­ne, ka­da sam iz či­ste do­sa­de oti­šao do re­ke da ma­lo po­kva­sim va­ra­li­ce, a ona mi je po­da­ri­la ta­ko atrak­tiv­no i ne­za­bo­rav­no pe­ca­nje da sam de­fi­ni­tiv­no re­kao se­bi da se is­pla­ti če­šće do­la­zi­ti na nje­ne oba­le. Od ta­da ko­ri­stim sva­ku pri­li­ku da sti­čem pre­ko po­treb­na no­va is­ku­stva na ovoj re­ci, na­la­zim svo­ja »taj­na« me­sta, pre­i­spi­tu­jem svoj iz­bor raz­li­či­tih de­lo­va pri­bo­ra i bi­ram ko­ju ću ri­bu ka­da pe­ca­ti.

Od če­ti­ri go­di­šnja do­ba naj­vi­še vo­lim je­sen, jer je ta­da Mo­ra­va bi­stra i ni­je pre­ve­li­ka, pa se u ri­bo­lo­vač­kom kom­bi­ne­zo­nu do gru­di mo­že do­ći i na naj­i­zgled­ni­je po­zi­ci­je. Kad je o ri­ba­ma reč, tu i ta­mo ju­rim so­ma, ali uglav­nom sam se usred­sre­dio na kle­na i mre­nu, kao i na bor­be­nog i ne­pred­vi­dlji­vog bu­co­va, za me­ne naj­in­te­re­sant­ni­ju mo­rav­sku va­ra­li­čar­sku vr­stu, ko­ja pru­ža mno­go uži­va­nja i iza­zo­va sva­kom ko re­ši da se s njom nad­me­će.

TO ZA ME­NE PRE­LOM­NO pe­ca­nje od­i­gra­lo se 22. sep­tem­bra. Zbog ja­kog ve­tra sam re­šio da pre­ki­nem sa mu­ši­ča­re­njem kle­na na Re­sa­vi i odem do Mo­ra­ve, da ma­lo va­ra­li­ča­rim. U tre­nut­ku ka­da sam na nju sti­gao, ne­kim ču­dom, ve­tar ko­ji je du­vao me­sec da­na bez pre­ki­da od­jed­nom je stao, pa sam iz auta ipak iz­va­dio sa­mo mu­ši­ča­rac i uhva­tio dva ma­nja kle­na pre ne­go što je ve­tar opet po­čeo da du­va, ne pre­ja­ko ali ipak do­volj­no da lov ma­ha­čem po­sta­ne ne­mo­guć. Vra­tio sam se po va­ra­li­čar­ski štap i po­ma­lo bez­volj­no na­sta­vio da pe­cam, a po­vra­tak ku­ći sam od­la­gao je­di­no za­to što sam po­vre­me­no uoča­vao po­ko­ji ra­ub na jed­nom  me­stu sa iz­u­zet­no plit­kom vo­dom. Ba­cao sam jed­nu ma­lu ka­ši­ku u svim prav­ci­ma, ali sam imao sa­mo ne­ko­li­ko sla­ba­šnih uda­ra­ca i ni­sam ni­šta uspe­vao da uhva­tim.

Već po­ma­lo umo­ran, re­šio sam da kre­nem ku­ći, ali sam u po­vrat­ku ipak svra­tio do još jed­nog mo­rav­skog vi­ra na ko­me sam u ne­ko­li­ko na­vra­ta ve­o­ma le­po pro­šao. Tu sam od­mah za­pa­zio da ima mno­go sit­nih bu­co­va u pri­o­ba­lju, a na ka­ši­ku ko­ja mi je već bi­la pri­ka­če­na na kop­ču ne­du­go za­tim sam do­bio dva bu­cov­či­ća, što me je mo­ti­vi­sa­lo da još ma­lo pro­du­žim pe­ca­nje.

U jed­nom mo­men­tu vi­deo sam sna­žan ra­ub da­le­ko od me­ne, sko­ro uz sa­mu su­prot­nu oba­lu. Do nje sam od va­ra­li­ca ko­je sam imao pri ru­ci mo­gao da ba­cim sa­mo Spin­ka­ster od 20 g, me­đu­tim, na nje­ga ni­sam imao ni uda­rac. Ipak, za­ba­cu­ju­ći ga i br­zo ga vo­de­ći, pri­me­tio sam da ne­ma kla­sič­nih bu­cov­skih ra­u­ba, sa sna­žnim udar­ci­ma, pri ko­ji­ma ke­de­ri iz­le­ću iz vo­de, već da na­pa­di iz­gle­da­ju kao da bu­cov uzi­ma ne­što sit­no sa po­vr­ši­ne. Ti »ra­up­či­ći« su po­če­li da bi­va­ju sve uče­sta­li­ji i sve bli­ži oba­li sa ko­je sam pe­cao, a po­naj­vi­še ih je bi­lo usred Mo­ra­ve.

PRO­ME­NIO SAM ZA KRAT­KO vre­me još ne­ko­li­ko ti­pič­no bu­cov­skih va­ra­li­ca, ali sam imao sa­mo par na­pa­da i ni­je­dan ulov. Prem­da mi je fru­stra­ci­ja na ska­li od 1 do 10 u tom tre­nut­ku bi­la oko osmi­ce, još sam se tru­dio da ne­što pro­me­nim u svo­ju ko­rist. Se­tiv­ši se da sam jed­nom na ušću To­ple Mla­ve u Du­nav us­peo da upe­cam mno­go bu­co­va, ali sa­mo na ma­lu pa­strm­sku ka­ši­ku i na lep­ti­ra ve­li­či­ne 1, od­lu­čih da opet na kop­ču sta­vim go­re­po­me­nu­tu ma­lu iz­re­zba­re­nu i pre­sku­pu ka­ši­ku zlat­ne bo­je (ne­kog u Evro­pi ne­po­zna­tog ja­pan­skog pro­iz­vo­đa­ča či­je sam ime za­bo­ra­vio) i po­sle dva na­mo­ta­ja ose­tih sna­žan uda­rac! Na­kon de­se­tak mi­nu­ta iz­u­zet­ne bor­be do­vu­kao sam sko­ro do no­gu pra­vog mo­rav­skog ori­ja­ša, bu­co­va te­škog si­gur­no pre­ko 5 kg, naj­ve­ćeg kog sam do ta­da vi­deo na ovoj re­ci! Sr­ce mi je od uz­bu­đe­nja bi­lo »u gr­lu«, tim vi­še što sam vi­deo da ce­la ka­ši­ki­ca vi­ri iz usta gr­do­si­je, ko­ja se dr­ža­la sa­mo na jed­nom kra­ku ma­lec­ke tro­kra­ke. Dok sam gle­dao oko se­be, po­ku­ša­va­ju­ći da pro­ce­nim gde bih mo­žda mo­gao da pri­hva­tim ri­bu, ona se tr­gla i spa­la! Hteo sam da se istog mo­men­ta spa­ku­jem i odem ku­ći, ali dok sam na­glas gun­đao i pso­vao, po auto­ma­ti­zmu sam za­ba­cio go­to­vo na isto me­sto na kom mi je ka­pi­ta­lac uda­rio, i čim sam po­kre­nuo va­ra­li­cu, imao sam još je­dan si­lo­vit uda­rac, pa je mo­ju fru­stra­ci­ju u mo­men­tu za­me­nio jak na­boj adre­na­li­na... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 517-)