Bucov važi za grabljivicu koja se hrani srazmerno malim plenom u odnosu na veličinu koju dostiže, pa nije retkost da se i kapitalac zaleti na mali veštački mamac. Ali nije baš uobičajeno da se krupne jedinke kao lude zaleću samo na sitne varalice, dok one veće istovremeno sasvim ignorišu. Ili možda mi to ne primećujemo
Već sedam godina, otkako sam se sa porodicom vratio iz inostranstva u rodni kraj, pokušavam da što bolje upoznam Veliku Moravu, koja se nalazi na nekih 25 km od moje kuće (u Despotovcu). Poveliko iskustvo pecanja na mnogim rekama i jezerima širom Evrope govorilo mi je od početka da je Morava idealna za lov raznih grabljivica. Dovoljno je velika da u njoj žive i uspešno se mreste svi predatori ravničarskih tekućica crnomorskog sliva, a opet dovoljno mala da se na nekim mestima može pregaziti, pa je nije teško pročitati, tj. videti gde je brzak, gde vir, a gde preliv. A uz to je veoma interesantna za ribolov, jer se praktično na svakih dvestotinak metara konfiguracija terena manje ili više menja.
U POČETKU SU ZA MENE posete Moravi nažalost bile izvor poprilične frustracije, kako zbog mog nepoznavanja većeg broja dobrih mesta, tako i zbog velikog pritiska ribolovaca na evidentno izgledne pozicije, prekomernog izlovljavanja ribe iz zimovnika, raširene ribokrađe itd. Zato je moje oduševljenje polako počelo da se gasi, ali se to u potpunosti promenilo u samo jednom danu, pre malo više od tri godine, kada sam iz čiste dosade otišao do reke da malo pokvasim varalice, a ona mi je podarila tako atraktivno i nezaboravno pecanje da sam definitivno rekao sebi da se isplati češće dolaziti na njene obale. Od tada koristim svaku priliku da stičem preko potrebna nova iskustva na ovoj reci, nalazim svoja »tajna« mesta, preispitujem svoj izbor različitih delova pribora i biram koju ću ribu kada pecati.
Od četiri godišnja doba najviše volim jesen, jer je tada Morava bistra i nije prevelika, pa se u ribolovačkom kombinezonu do grudi može doći i na najizglednije pozicije. Kad je o ribama reč, tu i tamo jurim soma, ali uglavnom sam se usredsredio na klena i mrenu, kao i na borbenog i nepredvidljivog bucova, za mene najinteresantniju moravsku varaličarsku vrstu, koja pruža mnogo uživanja i izazova svakom ko reši da se s njom nadmeće.
TO ZA MENE PRELOMNO pecanje odigralo se 22. septembra. Zbog jakog vetra sam rešio da prekinem sa mušičarenjem klena na Resavi i odem do Morave, da malo varaličarim. U trenutku kada sam na nju stigao, nekim čudom, vetar koji je duvao mesec dana bez prekida odjednom je stao, pa sam iz auta ipak izvadio samo mušičarac i uhvatio dva manja klena pre nego što je vetar opet počeo da duva, ne prejako ali ipak dovoljno da lov mahačem postane nemoguć. Vratio sam se po varaličarski štap i pomalo bezvoljno nastavio da pecam, a povratak kući sam odlagao jedino zato što sam povremeno uočavao pokoji raub na jednom mestu sa izuzetno plitkom vodom. Bacao sam jednu malu kašiku u svim pravcima, ali sam imao samo nekoliko slabašnih udaraca i nisam ništa uspevao da uhvatim.
Već pomalo umoran, rešio sam da krenem kući, ali sam u povratku ipak svratio do još jednog moravskog vira na kome sam u nekoliko navrata veoma lepo prošao. Tu sam odmah zapazio da ima mnogo sitnih bucova u priobalju, a na kašiku koja mi je već bila prikačena na kopču nedugo zatim sam dobio dva bucovčića, što me je motivisalo da još malo produžim pecanje.
U jednom momentu video sam snažan raub daleko od mene, skoro uz samu suprotnu obalu. Do nje sam od varalica koje sam imao pri ruci mogao da bacim samo Spinkaster od 20 g, međutim, na njega nisam imao ni udarac. Ipak, zabacujući ga i brzo ga vodeći, primetio sam da nema klasičnih bucovskih rauba, sa snažnim udarcima, pri kojima kederi izleću iz vode, već da napadi izgledaju kao da bucov uzima nešto sitno sa površine. Ti »raupčići« su počeli da bivaju sve učestaliji i sve bliži obali sa koje sam pecao, a ponajviše ih je bilo usred Morave.
PROMENIO SAM ZA KRATKO vreme još nekoliko tipično bucovskih varalica, ali sam imao samo par napada i nijedan ulov. Premda mi je frustracija na skali od 1 do 10 u tom trenutku bila oko osmice, još sam se trudio da nešto promenim u svoju korist. Setivši se da sam jednom na ušću Tople Mlave u Dunav uspeo da upecam mnogo bucova, ali samo na malu pastrmsku kašiku i na leptira veličine 1, odlučih da opet na kopču stavim gorepomenutu malu izrezbarenu i preskupu kašiku zlatne boje (nekog u Evropi nepoznatog japanskog proizvođača čije sam ime zaboravio) i posle dva namotaja osetih snažan udarac! Nakon desetak minuta izuzetne borbe dovukao sam skoro do nogu pravog moravskog orijaša, bucova teškog sigurno preko 5 kg, najvećeg kog sam do tada video na ovoj reci! Srce mi je od uzbuđenja bilo »u grlu«, tim više što sam video da cela kašikica viri iz usta grdosije, koja se držala samo na jednom kraku malecke trokrake. Dok sam gledao oko sebe, pokušavajući da procenim gde bih možda mogao da prihvatim ribu, ona se trgla i spala! Hteo sam da se istog momenta spakujem i odem kući, ali dok sam naglas gunđao i psovao, po automatizmu sam zabacio gotovo na isto mesto na kom mi je kapitalac udario, i čim sam pokrenuo varalicu, imao sam još jedan silovit udarac, pa je moju frustraciju u momentu zamenio jak naboj adrenalina... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 517-)