Koliko smo samo puta bili u situaciji da nakon što smo probali sve što nam je palo na pamet i što smo imali pri ruci zaključimo: »Ne vredi, danas riba ne jede!«. Nekada taj problem nije rešiv, ali u nekim prilikama vredi učiniti nešto o čemu malo ko razmišlja i promeniti polazište – ako grabljivica nije gladna, to ne znači da neće probati da otera uljeza sa svoje teritorije
Kada treba brzo testirati nove varalice ili neki nekonvencionalan pristup lovu ma koje vrste, mora se otići negde gde smo sigurni da ima ribe. Zato nije nimalo čudno što se radnja opisana u ovom tekstu odigrala na jezercetu Jamura u Banatskom Karađorđevu, bez sumnje jednoj od štukom najbogatijih malih stajaćica u Srbiji, na kojoj je ove godine ulovljeno mnogo krupnih riba (na jednom jednodnevnom takmičenju, istina u pecanju na kedera, uhvaćeno je 59 komada, prosečne težine preko 3,5 kg). Cele jeseni štuka je veoma dobro radila na ovoj svojevremeno zapuštenoj i u đubrište pretvorenoj peskari, koju su lokalni entuzijasti sredili i poribili, a pošto je režim ribolova »uhvati i pusti«, izvesno je da su štuke i dalje tu, pa samo treba naći način da ih prevarimo.
Ispostavilo se, međutim, da to više nije nimalo jednostavno, bez obzira na veliku koncentraciju ribe u ovoj bari. Ranije efikasni spinerbejtovi, kašike i veliki silikonci odjednom su grabljivici postali potpuno nezanimljivi, a jedan od čuvara nam je rekao kako su da bi probali da utvrde šta se dešava pokušali i da ulove neku štuku na živog kedera, što je odskora zabranjeno na ovom reviru (na kom se peca uz plaćanje dnevne dozvole). Rezultat je bio vrlo sličan kao pri varaličarenju – štuke su, istina, uzimale ribicu i nosile je po nekoliko metara, ali su je potom ostavljale, što je potvrđivalo utisak da su zbog približavanja perioda mresta prestale da se hrane.
TO JE BIO IZAZOV ZA NAŠU malu ekipu »razbijača mitova«, kako smo se u šali nazvali. Zoran, Dejan i ja odlučili smo da probamo da na delu dokažemo nešto u šta većina ribolovaca ne veruje – da je i grabljivicu koja ne jede moguće upecati na potpuno regularan način, tj. udicom za usta. Godinama loveći štuke po Tamišu i njegovim razlivima, u vremenima kada je te grabljivice bilo u izobilju, primetio sam da u zimsko doba, pred mrest, ova riba prestane da uzima klasične varalice, a da napada sporo vođene male džerkove i tvičeve, posebno one u drečavim bojama. Pretpostavka je da se to dešava zato što štuka, pripremajući se za mrest, zauzima svoju poziciju, obično u plićim i zatravljenim zonama, a svaku ribu koja priđe mestu koje je odabrala napada i tera tako što je ugrize ili udari njuškom. Pričao sam o tome sa mnogim iskusnim kolegama i svi su mi rekli da im se baš u ovom periodu dešavalo da im štuka samo udara mamac, ali da ga ne guta.
E, MI SMO SMISLILI PRISTUP od kog smo očekivali da će nam doneti bar neki udarac, nakon kog će štuka, uz malo sreće, ostati na udici. Ja sam napravio džerkove u obliku cigare... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 522/3-)