U periodu pred mrest skobalj napušta zimovnike, pa ga je teže pronaći i loviti u velikim količinama nego tokom najhladnijeg dela sezone, kada je grupisan na malom prostoru. Ako nam pecanje, uz to, zakomplikuje visok vodostaj, pa se na sve nadoveže i mnoštvo dosadne sitne ribe, ishod može biti prilično neizvestan. Ali uz malo truda i eksperimentisanja, sve te poteškoće mogu se prevazići
Tog popodneva sam na Južnu Moravu blizu Niša izašao nakon posla i najpre sam neko vreme pecao na jednoj dubljoj poziciji. Ali kako tu šezdesetak minuta nisam imao ni pipanje, niti sam primetio ikakvo dešavanje na površini vode, odlučio sam da promenim mesto. Sa rasklopljenim štapovima sam se prebacio stotinak metara uzvodnije, na potes iznad mosta i brzaka, gde je voda dosta plitka, pa sam se nadao da bi se tu mogao naći skobalj, koji se uveliko »šeta« birajući najbolje pozicije za predstojeći mrest.
BRZIM SONDIRANJEM DNA, uz pomoć kavezne hranilice sa otežanjem od 50 g, sa kojom sam pecao na prethodnoj lokaciji, ustanovio sam da je dno ispred mene čisto, tj. bez zakački, i peskovito, ali da je dubina vrlo mala – tek nešto veća od metra. Kada je dno tako ujednačene konfiguracije, obično pecam dalje od obale, tj. tražim liniju spajanja bržeg (glavnog) toka i onog mirnijeg. To je u ovom slučaju bilo na oko 40 m, pa sam na oba štapa razmerio tu daljinu, i to na peskovitoj obali, koja je istovremeno bila i prilično blatnjava jer je vodostaj Morave tih dana dosta varirao (što uvek utiče na apetit ribe). Meni to blato nije mnogo smetalo, između ostalog i zato što mi se lepo i osunčano mesto dopalo, tim više što sam na njemu bio sam sa moje strane, dok je sa suprotne pecao samo jedan plovkaroš, koji je prethodno bezuspešno pokušao da nađe mesto u obližnjem zimovniku, gde se i tog momenta, kao i svakog drugog dana poslednjih meseci, tiskalo tridesetak ribolovaca.
SA PECANJEM SAM NA OVOM potesu otpočeo tako što sam štapom postavljenim uzvodnije češće zabacivao sistem sa magot hranilicom od 50 g, koju sam punio crvima i tako pravio hranilište, dok sam na donji štap stavio kaveznu hranilicu iste težine, u koju sam ubacivao brašnastu hranu preostalu od prethodnog pecanja. Međutim, iako sam se podosta trudio, a vreme je bilo idealno za ribolov, vrhovi oba štapa mirovali su još skoro ceo sat, da bi onda gotovo istovremeno počeli lagano da se savijaju sve više, ali ne zbog trzaja ribe, već zbog raznog organskog otpada koji se zakačio na najlone blizu hranilica, što je bio siguran znak da je vodostaj počeo da raste. Tada sam zabo vrbovu grančicu blizu svojih nogu kako bih obeležio trenutni nivo i mogao da vidim ako reka počne da baš naglo nadolazi, jer pecanje na fider u takvim uslovima ne samo da nije produktivno nego je po pravilu pravo mučenje, kom ne volim da se izlažem.
NAKON ŠTO SAM SKINUO sve trunje koje se nahvatalo na oba štapa, ponovo sam zabacio hranilice na istu daljinu, ali su one odmah po padu na dno počele da se kotrljaju... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 529-)