Sve veći broj entuzijasta potpuno volonterski uređuje i čisti ribolovne vode i priobalje, organizuje njihovo čuvanje, bori se protiv zagađenja, promoviše ribolov među najmlađima i na druge načine radi na poboljšavanju uslova za pecanje u Srbiji. Neki korisnici se u takve akcije i sami uključuju, neki ih pomažu, ali se većina (pogotovo javna preduzeća) ne interesuje ni za šta drugo osim za kontrolisanje posedovanja dozvola i njihovu prodaju
Ima verovatno dobrih 15 godina kako mi je jedan ambiciozni političar srednjeg ranga, u to vreme član radne grupe za izradu Zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda, objašnjavao zašto su ribolovačka udruženja i savezi iz ugla države problematični korisnici voda. Najkraće rečeno, glavni problem sa njima bio je nepostojanje pravog gazde, budući da niko ne ulaže svoj novac, zbog čega se dešavalo da se nedomaćinski posluje, tj. da se pare namenjene za čuvanje voda i njihovo obogaćivanje nenamenski potroše, a onda dođe do svađe, neko odnese kući pečat i ključ od prostorije u kojoj preko nedelje sedi sekretar i prodaje dozvole, crve i gliste, dok se uveče igraju domine i tablići, pa udruženje propadne i država ostane kratkih rukava, jer novac na koji je računala nestane netragom, za šta niko ne odgovara, a pecaroši još gunđaju što se vode ne čuvaju i što ne znaju šta se dešava sa novcem koji su dali za dozvole. Zato je mnogo bolje – objasnio mi je sagovornik tada – da ribarskim područjima gazduju tržišno orijentisane firme, čiji će interes biti da dobro čuvaju vode i da u njima ima ribe, kako bi iz godine u godinu zarađivale sve više, a sa takvima je i državi lako, jer se zna ko je tu odgovorno lice i postoji imovina iz koje se potraživanja mogu u svakom momentu namiriti. Najkraće rečeno, onima koji su odlučivali o tome kako će se vodama u Srbiji upravljati činilo se da će biti bolje da se time umesto onih koji žive za ribolov (entuzijasta, od kojih su mnogi radili volonterski ili bezmalo volonterski) ubuduće bave oni koji će živeti od ribolova (tj. koji će u tome videti samo i jedino posao).
MALO-POMALO, a da toga čak ni većina direktno zainteresovanih nije bila sasvim svesna, to forsiranje biznis pristupa zaštiti prirodnog resursa (ribolovnih voda i ribljeg fonda) dovelo je do situacije koja bi nekoga ko sve to gleda sa strane, ne znajući kako je sistem ustrojen, mogla ove 2021. godine navesti na potpuno pogrešne zaključke. Primera za to ima veoma mnogo, u gotovo celoj Srbiji i po različitim pitanjima. Tako, recimo, male planinske reke od uništavanja gradnjom mini-hidroelektrana brani narod koji kraj njih živi, ekološki aktivisti, ribolovci, deo stručne javnosti i mnogi drugi, pa čak i neke strane organizacije koje se bave zaštitom životne sredine, ali teško da je neko primetio da je ijedan korisnik ribarskih područja digao svoj glas protiv MHE. Po svoj prilici toga nije bilo, niti će biti, jer korisnici znaju da dozvole za gradnju tih elektrana daje isti onaj ko odlučuje o tome hoće li oni gazdovati vodama ili neće, pa se ponašaju po principu »ko ti jednom rukom dava, drugom te za perčin drži« – u svoju korist, a na štetu poverenih im voda i ribe. Nije drugačije ni sa aktuelnim zagađenjem Peka, protiv kog su ustali mnogi, ali ne i korisnik Peka, niti oni koji gazduju Dunavom nizvodno od ušća te reke i koji su zagađenjem takođe direktno pogođeni. Isto je tako i sa većinom drugih ekoloških »incidenata« i problema, od klasičnih trovanja ispuštanjem štetnih materija (od kojih se neka ponavljaju iz godine u godinu, u isto vreme, kao posledica proizvodnih ciklusa pojedinih industrijskih zagađivača) i neprečišćenih kanalizacionih voda, preko bacanja čvrstog otpada, tolerisanja deponija na obalama reka i bacanja otpada u njih, kao i sa uzurpacijom obala, devastacijom rečnih korita nelegalnim ili prekomernim vađenjem peska i šljunka itd. Na sve to korisnici ribarskih područja ćute kao zaliveni, umesto da budu prvi i najglasniji u zahtevima da se poverena im prirodna dobra Srbije zaštite od svakog štetnog postupanja koje nije direktno u njihovoj nadležnosti, ali pogoršava kvalitet voda i negativno utiče na riblji fond.
KOMBINACIJA DRŽAVNOG (TJ. PARTIJSKOG) protekcionizma i tržišnog poslovanja dovela je i do toga da su korisnici RP praktično oslobođeni obaveze da vode poribljavaju (pošto je dovoljno da izradu ribarske osnove plate od države ovlašćenoj instituciji, koja će onda utvrditi da ribe ima dovoljno, te da za poribljavanjem nema potrebe ili je eventualno potrebno neko minimalno). Štaviše, neki ne pokazuju ni preteranu volju da i ono ribe što po vodama prirodno imaju čuvaju od nelegalnog (i prekomernog) izlova, pa se ribolovci iz mnogih delova Srbije kontinuirano žale da ribočuvare viđaju retko ili da oni rade svoj posao ofrlje, a ponegde i selektivno (o tome kako koji korisnik radi najbolje govore skoro sasvim prazni obrasci evidencije ulova ogromne većine ribolovaca sa mnogih RP... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 529-)