Većini starijih pecaroša čini se da je ribolov nepoterbno zakomplikovan i da ima mnogo mistifikacija i preterivanja u pogledu potrebnog pribora, sistema, prihrana, mamaca u odnosu na vreme kada su oni počinjali i da bi se i danas moglo pecati jednako uspešno bez ijedne novotarije iz poslednjih nekoliko decenija. Naš saradnik rešio je da proveri da li je to tačno
Ideja da napišem ovaj tekst mi se već dugo mota po glavi. Kao i većina drugih ribolovaca koji imaju preko 50 godina (makar to bilo i za malo) i ja se rado sećam vremena kada je ponuda pribora u radnjama bila skromna i kada je u pecanju vladala jednostavnost, a ono je bilo pre svega zabava, u koju se išlo sa onim što se ima, i nismo imali doživljaj da nam bilo šta fali. Ali, sa druge strane, svestan sam da su prednosti koje nam je moderno doba u ribolovu donelo ogromne. Obožavam velike prodavnice pribora i sati provedeni u njima čine mi se poput minuta, a sa velikim interesovanjem i entuzijazmom pratim sve novotarije koje se na tržištu pojavljuju i nastojim da što više njih isprobam. Sve u svemu, osećam se pomalo kao dr Džekil i mister Hajd, budući da se u meni bore stara i nova škola, zapravo dva dela jedne celine, koji se upotpunjavaju, i svaka čini da shvatam i značaj one druge...
To me je i navelo da napravim jedan mali eksperiment, koji sam nazvao »staro protiv novog«. Rešio sam da na istom mestu najpre pecam nekoliko dana po starom, tj. onako kako smo nekad to činili mi požarevački klinci (a i mnogi drugi), samo sa osnovnim stvarima, tj. praktično sa onim što se moglo kupiti u one tri »naše« prodavnice, a da zatim nekoliko dana lovim »po novom«, onako kako se sada peca, sa svim i svačim što se može kupiti u velikim »storovima«. Naravno, s obzirom na ograničene resurse koje sam imao (uključujući i zabranu napuštanja mesta boravka u kraju u kom živim, što mi je suzilo izbor voda na kojima bih uopšte mogao da sve to radim), ovo nije ozbiljan naučni eksperiment, koji bi dao precizan odgovor na pitanje postoji li razlika u efikasnosti između tradicionalnog i modernog pristupa i ako postoji kolika je, već pre mala zabava radoznalog zaljubljenika u ribolov.
MESTO KOJE SAM ODABRAO za ovu igru je na nekoliko kilometara od mog stana i vrlo dobro ga poznajem. Godinama pecam na njemu, uglavnom onda kada imam samo nekoliko sati slobodnog vremena, pa mi se ne isplati da idem bilo gde dalje. Mala reka je na tom mestu široka dvadesetak metara i duboka do 2,5 m, a na poziciji koju volim, odmah po izlasku iz grada, na jednom pravom delu se tok ubrzava, ali sa otežanjem od 40-50 g dubinski sistem stoji u mestu. U ovom periodu (početkom aprila) tu se mogu pecati klen, lepa bodorka i pokoja mrena. Taj potes je vrlo zahtevan, zato što je sva riba tu samo u prolazu, pa se dešava da, primera radi, za par sati uhvatim 5-6 mrena kilašica, a da narednog dana dođem mnogo spremniji za njih i uveren da ću napuniti čuvarku, ali ne dobijem nijednu mrenu, već mi mesto okupira krupna bodorka. Ako se 24 časa kasnije vratim sa idejom da baš nju lovim, neretko je nema ni od korova, već se eventualno javi poneki klen, a sledeći put ne bude ni njega, jer je ribu tu po svoj prilici nemoguće zadržati, koju god primamu i način njenog plasiranja da primenimo i koliko god da hranimo. U najboljem slučaju možemo imati par »cugova« u toku dana, a ulov od desetak riba je vrlo dobar, pošto se lako može ostati i bez upisa.
REŠIO SAM DA NA »STARINSKI« način pecam dubinkom, koristeći od pribora i mamaca samo ono što je nekad moglo da se kupi, tj. da ne upotrebljavam ni hranilice, ni druge fideraške elemente sistema (kopče za brzu izmenu, cevčice, silikonske stopere, gume...), kao ni brašnastu prihranu... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 530-)