Najveća italijanska reka širom Evrope čuvena je pre svega po lovu ogromnih somova. U Pou, međutim, ima i druge krupne ribe, uključujući i šarana, kog mnogi rado i uspešno ciljano pecaju. Ipak, ni najvećim majstorima ne događa se često da za malo više od jednog dana uhvate 14 riba teških od 13 do 22,5 kilograma
Zbog dugotrajnih epidemioloških mera, ribolovačka grupa Pecati se mora, koju čini nekoliko ribolovaca nastanjenih u Italiji i Švajcarskoj, a većinom poreklom iz Srbije, ovog proleća nikako nije mogla da se okupi na vodi u punom sastavu. Zato smo se kolega Samuele Petesi i ja, iako nerado, dogovorili da prvog aprilskog vikenda ipak otvorimo sezonu na reci Po, blizu Kremone, u severnoj Italiji. Zbog peha koji nam se dogodio prošle godine, kada smo usled velikog poplavnog talasa i zabrane kretanja ostali bez splava i dva čamca koje je podivljala reka potopila, mogli smo sada samo da pecamo sa obale. To za mog kolegu nije nikakav problem, jer je on pasionirani i vrlo uspešni šarandžija, ali meni nije baš »domaći teren«, budući da sam se još davno opredelio za lov soma varaličarenjem, te da sve ostale ribe pecam i druge tehnike koristim vrlo retko, i to samo ako baš nikako nema mogućnosti za ono što najviše volim.
SAMUELE JE CELE SEDMICE pre ovog našeg ribolova mešavinom kuvanog kukuruza i bojlija svakodnevno hranio mesto na kom godinama peca, tako da se nadao da bismo mogli nešto uhvatiti. Kako je pozicija pristupačna i uređena, nije nam trebalo mnogo vremena da se brdo pribora i opreme pretvori u sasvim pristojan šarandžijski kamp, u kom se moglo ostati i znatno duže od 27-28 sati, koliko smo planirali. Dok je on pripremao rod-pod i štapove i razmišljao o tome kojim bojlijima da započnemo sa ribolovom, ja sam se prihvatio pripremanja večere. Jak vetar, koji nije prestajao celog dana, nije baš davao mnogo osnova za optimizam, ali se na našu sreću ubrzo pokazalo da on ribi ne smeta a i da je Samueleov izbor mamca (bojlija sa aromom raka) i daljine na kojoj ćemo pecati (oko 70 m od obale, gde je dubina između 7 i 8 m) bio pun pogodak.
U SAM SMIRAJ DANA, koji je na Pou zaista fantastičan i nezaboravan, jedan za drugim oglasila su se dva indikatora trzaja i »bal« je otpočeo. Nepunih četvrt sata kasnije u »kadici« za prihvat ribe praćakala su se dva lepa šarana divljaka, čija se krljušt boje zlata čudesno presijavala na poslednjim zracima sunca. Jedan je imao 13 kg, a drugi čak 18,5, što je i po Samueleovim kriterijumima predstavljalo sjajan početak pecanja, bez obzira na to što je njegov rekordni šaran iz Poa težio ravno 27 kg. Dogovorili smo se da od tog momenta pa do kraja pecanja – ako bude još ulova – merimo samo ribe za koje procenimo da su teže od 13 kg, kako bismo ih što manje zadržavali van vode i poštedeli nepotrebnog dodatnog stresa.
Zadovoljni startom, povukli smo se u šator, ali se nismo dugo izležavali jer se signalizator ubrzo ponovo oglasio, pa je Samuele zgrabio štap i... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 531-)