Ciljani lov šarana na našim velikim rekama za većinu šarandžija još uvek podrazumeva dugotrajno hranjenje mesta u velikom kršu ili kraj njega kuvanim kukuruzom i pecanje na tradicionalne mamce. I premda nema spora da takav pristup daje rezultate, ima i onih koji do trofejnih ulova dolaze na drugačiji način
Otkako postoje komercijalni reviri, neki od onih koji često pecaju na njima, a nemaju mnogo iskustva u ribolovu na rekama, tvrde kako je na tim vodama različitih tipova jednako teško uloviti šarana. Neki idu toliko daleko da čak ubeđuju sebe i druge da je lakše uhvatiti »vodenu lisicu« na reci nego na malim stajaćicama »uhvati i pusti« tipa. Koliko je to daleko od istine, nije teško zaključiti ako smo bar malo objektivni i upućeni u realno stanje stvari. Naime, na komercijalnim jezerima na pola hektara (100 x 50 m) po pravilu ima od 500 do 1000 kg ribe, koja može da se premešta iz jednog dela revira u drugi, ali je uvek tu, jer nema gde da ode, niti ju je moguće pokrasti (sem u nekim retkim ekstremnim slučajevima). Nasuprot tome, na našim velikim rekama, pa i na Dunavu kod Novog Sada, gde ja pecam, a koji je izložen velikom pritisku i ribolovaca i privrednih ribara i brojnih ribokradica, na prostoru gore pomenute površine od pola hektara najčešće je tek 5 do 20 nešto većih šarana, koji pri tom ne moraju stalno biti na istom potesu jer se premeštaju iz raznih razloga, a areal kretanja im je praktično neograničen. Zato je lov šarana na reci mukotrpna i zahtevna aktivnost, sa krajnje neizvesnim ishodom. Najbitniji su izbor dobrog mesta (tj. tački u koje ćemo plasirati primamu i sisteme), način hranjenja, montaža, vrsta prihrane i bojlija koje ćemo koristiti kao mamac, te pribor kojim ćemo pecati. Sve to mora biti dobro odabrano i savršeno usklađeno kako bismo imali što veće šanse da realizujemo svaki udarac, kojih teško da će ikada biti mnogo za kratko vreme. A koliko god da se dobro spremimo i kakvu god taktiku da osmislimo, ako odaberemo mesto na koje se krivolovci, alavi ribolovci ili privredni ribari namerače (bilo zato što su videli da vadimo veliku ribu ili iz nekog drugog razloga), šanse će nam biti dodatno umanjene.
OVE GODINE SAM POMALO hranio mesto na Dunavu u januaru i februaru i bio na vodi nekoliko puta u tom periodu, ali bez uspeha – što i nije neočekivano u najhladnijem delu sezone. Ubeđen sam da ovog puta u blizini moje pozicije uopšte nije bilo ribe, jer sam prethodnih godina uvek u februaru tu hvatao šarane, a sada se nijedan nije javio, najverovatnije pre svega zato što je voda tada bila vrlo hladna, a temperature vazduha su drastično oscilirale. Tek su blago zagrevanje vode i porast Dunava početkom marta naveli ribu da priđe obali i potraži nešto za jelo, pa sam prvi udarac imao početkom marta. Nažalost, posle nekih pet minuta borbe, tokom koje je riba u nekoliko navrata izvlačila strunu sa špulne, šaran čiju težinu procenjujem na 13 do 15 kg uspeo je da se dokopa nekog panja, malo otvori udicu i oslobodi se.
VELIKI PROBLEM PRAVIO mi je debeo sloj starog trulog lišća, kog je dno bilo prepuno, a uz to je bilo pomešano sa brojnim ljušturama mrtvih školjki i sitnim granjem. Lišće lako prekrije tonući mamac, pa ga riba ne registruje... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 533-)