Već nekoliko godina Vlasinsko jezero važi za jednu od štukom najbogatijih akumulacija u Srbiji, na kojoj se ribe te vrste sve češće hvataju zahvaljujući dobrim prirodnim uslovima ali i savesnim ribolovcima, koji poštuju za nju propisani režim »uhvati i pusti«. Uspešno se ta grabljivica lovila i sredinom maja, ali su se još jednom potvrdile reči vrsnih poznavalaca ove vode da na njoj nema ni dva ista dana, a kamoli dva ista meseca ili godine
Sezona ovog proleća kasni na mnogim vodama širom Srbije, pa i na Vlasinskom jezeru, veštačkoj akumulaciji na najvećoj nadmorskoj visini u zemlji (preko 1.200 m). Koliko se moglo čuti od dobro upućenih, uobičajeni aprilski cug pastrmke je skoro u potpunosti izostao, bandara je i krajem prve dekade maja tek poneko uspevao da uhvati na plovak, a varaličarenje štuke (koju je na ovom jezeru dozvoljeno loviti samo veštačkim mamcima, kao i pastrmku, i to obe po principu »uhvati i pusti«) davalo je mršave rezultate u onim ne tako čestim danima kada su vremenske prilike uopšte bile takve da se moglo pecati.
IZRAZITO HLADNO I PROMENLJIVO vreme, čak i sa povremenim snežnim padavinama u aprilu i noćnim temperaturama koje su i posle prvog maja bile vrlo blizu nule, pomerilo je po svoj prilici i mrest bele ribe, pa su skoro potpuno bezuspešni bili pokušaji lova štuke u Pepeljačkom zalivu, u kom se ona ranijih godina u ovo vreme neretko odlično hvatala i iz čamaca i sa obale, kada bi došla da se gosti produženjem vrste obuzetim ciprinidima.
Zbog svega toga, Predrag Preža Radovanović, moj prijatelj i čest kompanjon u raznim ribolovačkim avanturama, i ja nismo previše očekivali od vikenda na Vlasinskom jezeru sredinom maja. Ali kako smo od dolaska na ovo predivno mesto za prvi maj već bili odustali zbog lošeg vremena, a sedenje u kući u poslednjih petnaestak meseci izašlo nam je na nos, kao i mnogim drugim ljudima u Srbiji i širom sveta, bez mnogo priče smo se dogovorili da idemo, pa šta bude, unapred se tešeći da nam ne može biti gore i dosadnije nego u četiri zida.
U petak, 14. maja, oko podneva nas je kod Ulazne građevine, u južnom delu jezera, gde mnogi vlasinski ribolovci drže čamce, dočekao Dušan Momčilović Čubra, jedan od najboljih poznavalaca ove vode i njene okoline, vrsni varaličar i mušičar, a ujedno izuzetno pedantan hroničar svih ribolovačkih i lovačkih zanimljivosti vezanih za ovaj kraj, završavao je tih dana deo odmora koji je proveo u Surdulici i pecajući na jezeru, pa je kao i uvek kada se okolnosti tako nameste bio naš domaćin i neka vrsta vodiča, čime je bez ikakve sumnje presudno doprineo da ceo boravak bude ugodan, a ribolov uspešan znatno preko naših očekivanja (koja, ruku na srce, nisu bila prevelika).
Uobičajeno vrhunski informisani i sistematični Dušan osmislio je strategiju i za taj dan i za naredni, koji smo takođe proveli pecajući zajedno. U potragu za štukom krenuli smo u južnom delu jezera, od Ulazne građevine prema ulivu Božičkog kanala, gde se štuka pred naš dolazak najčešće javljala. Naš drugar sugerisao je pri tom da najpre idemo bliže obali, jer je prethodnih dana ribu dobijao samo blizu granja, iz kog je štuka po njegovoj proceni izletala da bi napala varalice. Usput nam se požalio da su on i njegov brat Stanislav, jedan od najuspešnijih štukaroša na Vlasinskom jezeru i izuzetno svestran varaličar, dosta loše prošli u poslednjem izlasku, jer su se bezmalo više raspravljali oko toga da li ribu da traže blizu obale (što je Dušan zagovarao) ili dalje od nje nego što su pecali... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 533-)