Davno su prošla vremena kada je babuška bila toliko brojna u mnogim našim vodama da je njeno pecanje iole ambicioznijim ribolovcima bilo maltene ispod časti. Ona je mnogima postala zanimljiva, pogotovo kada se nađu dobar teren i način da se hvataju krupniji komadi
U maju se na celom toku Drine, pa i kod njenog ušća u Savu, u čijoj blizini živim, gotovo i nema šta pecati, pogotovo od mirnih vrsta, zbog zabrane koja se završava poslednjeg dana tog meseca. Ove godine je situacija bila još gora nego obično jer usled nepovoljnih hidroloških i vremenskih prilika nije bilo uslova ni za lov onih vrsta koje nisu zaštićene, a od jurenja štuke sam odustao čim smo moji prijatelji i ja po otvaranju sezone uhvatili nekoliko mužjaka punih mleča, što je ukazivalo da se nisu izmrestili.
Zbog svega toga privremeno sam se okrenuo babuškarenju i posle dva uspešna pecanja na plovak na Bosutu (o čemu sam pisao u prošlom broju), moj prijatelj Duško Vuković i ja smo se na preporuku njegovog šefa, u nedelju, 23. maja, naoružani plovkaroškim i fider kompletima, zaputili na Jegričku kod Žablja, na kojoj nijedan od nas dvojice pre toga nije bio. Tu je jedan deo ove interesantne vojvođanske reke, kojim upravlja USR Mladost iz Žablja, ograđen, voda je – koliko smo čuli – dobro čuvana, parking komforan, na samoj obali postoji mali ugostiteljski objekat sa lepom baštom, a mesta za pecanje su uređena i pristupačna.
S OBZIROM NA TO DA SMO se prvi put našli na ovom terenu, nismo hteli da se odmah hvatamo ozbiljnog izazova, kakav bi predstavljalo pecanje velikih šarana i amura na potpuno nepoznatom reviru, pa smo to ostavili za neki sledeći put, a rešili smo da probamo da pecamo babušku i belu ribu. Zato smo nakon plaćanja dozvola (vidi okvir Uslovi) ubacili stvari u čamac, kojim nas je ljubazni domaćin revira odvezao do jedne od platformi, iza kapije pregrađenog dela, u kom su pomenuti krupni ciprinidi.
Čim smo istovarili opremu na platformu i smestili se, dao sam se na snimanje situacije. Obe obale Jegričke obrasle su na tom delu, s one strane »ograde«, pojasom trske širine 5-6 m, usled čega je sa njih nemoguće loviti, pa se može pecati samo sa platformi, koje su promišljeno napravljene, te čak imaju i montirane držače štapova. Pet metara iza platforme je pojas trske uz bližu obalu, dok do trske uz onu suprotnu ima oko 50 m. Sondirao sam dno i ustanovio da je dubina mala, skoro svuda između 80 i 130 cm, ali sam na 22 metra ispred sebe pronašao jednu rupu sa dubinom od oko 2,5 m, od koje se, prema platformi, proteže oko 5 m širok pojas podvodne vegetacije, a zatim je voda čista.
KOMBINUJUĆI INFORMACIJE KOJE sam imao i proverenu taktiku koja omogućava da što brže utvrdimo ono što je u ovakvim situacijama bitno, odlučio sam da koristim staromodne hranilice od spiralno uvijene žice (tzv. lubeničarke), i to sa otežanjem od 30 g, koje omogućava da se lako zabaci na potrebnu daljinu i da se struna zategne bez mnogo »cinculiranja«. Njih sam punio kupovnim valjkom (»noklom«), koji se sporo otvara u vodi, pa sam mogao da utvrdim kojom brzinom riba prazni hranilicu i da onda tome prilagodim tempo zabacivanja.
Da bih video ima li oko primame i nešto krupnije ribe, predvez sam sa uobičajenih petnaestak centimetara (koliko se po nepisanom pravilu otprilike stavlja kada se »pretečom« metod-fider pristupa peca babuška) produžio na oko 25 cm. Naime, poznato je da krupnije jedinke nerado uleću »u tuču« oko hrane na samoj hranilici sa sitnom ribom i da radije traže krupnije zalogaje malo sa strane, pa je duži predvez često način da baš njima ponudimo mamac.
TAKAV PRISTUP BRZO JE dao rezultat, budući da je nakon manje od dva minuta od prvog zabačaja moju udicu namamčenu komadom debele »zemljane« gliste uzela babuška od oko 700 grama. To je za mene i Duška bio znak... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 534-)