Pošto su sticajem okolnosti morali da pređu na novi teren, na kom ima malo zgodnih pozicija za varaličarenje, članovi čuvene ekipe Pecati se mora odlučili su da probaju da po prvi put love bućkanjem. Prvi pokušaj završio se potpunim neuspehom, ali su već narednih dana stvari došle na svoje mesto
Posle više od pola godine, na prvi znak popuštanja mera donetih radi suzbijanja pandemije kovida 19, ekipa Pecati se mora u rekordno kratkom vremenu dogovorila je i početkom maja organizovala okupljanje kojim je označen početak sezone lova soma 2021. Osim velike želje da se vidimo i da posle nikad duže pauze ponovo pojurimo omiljenu ribu, razlog za žurbu bilo je i približavanje mresta, kada mi ne pecamo soma, iako za njega ne postoji lovostaj u Italiji, jer smatramo da je sportski i korektno ne ometati ribu u periodu kada je prvenstveno usredsređena na produženje vrste.
ODLUČILI SMO DA UMESTO na Pou, na kom smo ranijih godina mnogo pecali, sezonu ovog puta otvorimo u donjem toku reke Minčo, i to iz više razloga. Ta reka je manja od Poa, pa se u proleće njena voda brže zagreva, što somu odgovara; osim toga, u Minčo u ovo doba masovno ulaze cipoli, koji iz Jadranskog mora, kroz Po, stižu tu radi mresta, što je za somove pravi raj, tj. prilika za veliku gozbu. Osim toga, ekipa Pecati se mora je prošle godine ostala bez svoje baze na Pou. Tada nam je izuzetno veliki poplavni talas prevrnuo i potopio splav sa kućicom, pa smo deo čamaca prebacili na Minčo i tu zasad napravili novu »ispostavu«. Ovo je bila dobra prilika da počnemo sa detaljnim upoznavanjem tih terena, na kojima smo ranije povremeno pecali, ali ni izbliza toliko da bismo mogli da kažemo da ih imamo u malom prstu.
S obzirom na to da na tim novim terenima nema mnogo izglednih pozicija za varaličarenje, te da je većina njih skoro stalno zauzeta, rešili smo da probamo za nas nov pristup i da ovog puta lovimo samo bućkanjem, u kom se Dejan Demić, jedan od osnivača naše grupe, već duže vreme usavršava. Naravno, pre nego što smo krenuli na vodu svratili smo u jednu od lokalnih prodavnica kako bismo se snabdeli mamcima. Glista nije bilo, pa smo kupili 20-30 cm duge žive jegulje i bili ubeđeni da je to pun pogodak, jer jegulja je dokazano izuzetan mamac za soma.
MEĐUTIM, PRVI IZLAZAK na vodu, iako je počeo kasnopopodnevnim uživanjem u živopisnoj prirodi, kasnije dodatno obojenoj predivnim zalaskom sunca, što je bio pravi melem za naše duše, željne ovakvih slika još od 2019. godine, pretvorio se u potpuni fijasko. Som je posle nekoliko sati neaktivnosti u sumrak prosto poludeo, ali se brzo ispostavilo da su u potragu za hranom krenule sasvim sitne jedinke, za koje su jegulje na mojim i Demićevim udicama bile preveliki zalogaj. Za šezdesetak minuta pravog košmara imali smo »debelo« dvocifren broj nerealizovanih napada, pri kojima su somčići »drpali« jegulje za kraj tela i nisu se kačili, te 11 spadanja riba koje bi malo bolje uzele mamac, pa smo počinjali da ih privlačimo, ali bi se sve na tome i završilo budući da bukvalno nijednu nismo uspeli da izvadimo!? U nekoliko navrata smo dizali male somove na površinu, gde bi oni samo zinuli i otišli, ostavljajući nas u čudu. Kada smo ostali bez mamaca, spakovali smo se i u šoku od ovakvog razvoja događaja otišli u bazu, a sam bog zna kako smo te noći uopšte uspeli da zaspimo... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 534-)