I u modernom ribolovu sa hranilicom, kao i u svim ostalim tehnikama, često mala izmena već postojećeg i dosta korišćenog dela pribora omogući pecarošu da bude veoma efikasan u nekoj situaciji koja je standardnim pristupom i priborom teško rešiva
Fider link (eng. »link« – veza) jedno je od najčešće korišćenih pomagala u fider tehnici. Nastao je u Engleskoj, kao i sam taj način ribolova, a kao što mu i ime kaže, povezuje elemente sistema, tačnije hranilicu (koja visi na jednom njegovom kraju) i ostatak montaže. Sa osnovnom strunom, od koje je znatno krući, hranilica je pri upotrebi tog dodatka spojena preko kopče ili vrtilice koja po struni klizi.
DUŽINA FIDER LINKA KREĆE SE po pravilu od oko 3 do 15 cm, a kako je vrlo važno da bude minimalno savitljiv, pravi se od krutog i debelog najlona ili fluorokarbona (prečnika od oko 0,7 do 1 mm), plastičnih cevčica, metalnih sajlica, žice i sl. Sastavljen je od tri dela: na gornjem kraju je kopča ili vrtilica, koja se kreće po osnovnoj struni. Sledi glavni (noseći) deo od (skoro sasvim) krutog materijala, na čijem drugom kraju je kopča za koju se kači hranilica, čija je fider link produžena ruka.
Upotreba ove sitnice široko je rasprostranjena i u takmičarskom i u rekreativnom fider ribolovu, ali nije tako davno pronađena. Prvi put se šira javnost s njom upoznala 2012. godine, kada su je članovi nacionalnog tima Engleske uspešno koristili na svetskom prvenstvu u fider ribolovu u Belgiji. Moj prijatelj Saša Cuckić, višestruki reprezentativac i jedan od najboljih fideraša Srbije (dugogodišnji test-ribolovac Formax Feeder Teama), kaže da je tada, kao i svi ostali takmičari, po prvi put video da neko na taj način odvoji hranilicu od osnovne strune. To su Englezi radili kako bi sprečili da im podebeo sloj mekog mulja na dnu zajedno sa hranilicom »proguta« i ostatak sistema, te tako učini mamac za ribu nedostupnim ili teško primetnim. To rešenje donelo im je odlične rezultate već na treninzima, na kojima su Englezi neretko lovili gotovo istu količinu ribe kao sve ostale reprezentacije zajedno.
VEOMA BRZO SU FIDERAŠI UVIDELI da taj jednostavni izum može biti veoma koristan i u mnogim drugim situacijama, jer se njime rešavaju razni problemi. Fider link znatno smanjuje rizik od mršenja sistema, jer u velikoj meri sprečava obmotavanje predveza oko hranilice i pomaže da ceo sistem pravilno legne na dno.
Osim toga, zabacivanje je preciznije i lakše kada je rizik od mršenja manji, jer ribolovac onda može i jače da zamahne i da se više koncentriše na to gde će zabaciti, budući da ne mora da razmišlja previše o tome kako da izbegne petljanje.
To što hranilica nije na osnovnoj struni, pa padne u vodu nešto pre ostatka sistema, primetili su neki iskusni fideraši koji vode računa i o najsitnijim detaljima, pomaže da pritisak na mamce pri tom udaru bude nešto manji, pa se nežni mamci (pre svega »larva« – tj. ver de vaz i fuj, ali i pinkiji) manje oštete, te ribi deluju prirodnije i privlačnije. Neki kažu i da to što hranilica visi sa strane omogućava bolju amortizaciju udara ribe u borbi, što rezultira manjim brojem spadanja. Uz sve to, fider link povećava osetljivost sistema, a smanjuje otpor koji riba oseća pri uzimanju mamca, što su takođe bitni razlozi za upotrebu ovog dela montaže.
IDEJU DA NAPIŠEM OVAJ TEKST dobio sam sasvim spontano, zahvaljujući poslednjim izlascima na vodu. Tokom juna sam, naime, konačno ugrabio dovoljno vremena da u nekoliko navrata pecam na jednom terenu na severu Italije koji sam odavno evidentirao kao potencijalno veoma zanimljiv – na prelepoj alpskoj reci Brenti i sa njom povezanim kanalima. Brenta izvire iz dva alpska jezera i posle skoro 200 km toka uliva se u Jadransko more malo ispod Venecije, a ima tri različita dela: salmonidni – najuzvodniji, sa vrlo hladnom vodom tirkiznozelene boje, nastanjen je pastrmkom i lipljenom; srednji je mrenskog tipa; donji pripada šaranskom regionu i u njemu ima i dosta soma, a voda je braonkasta, mutna i spora.
Ja sam se opredelio za deo na prelazu iz pastrmskog regiona u mrenski, i to ne za glavni tok, već za jedan sa rekom povezan kanal, čiji vodostaj zavisi od režima rada male brane, pa može porasti ili opasti i preko jednog metra za vrlo kratko vreme. Tu se u hladnoj i izrazito bistroj vodi pecaju pretežno klen i mrena, ubedljivo najviše bolonjeze tehnikom, tj. dugim štapovima sa mašinicom i vožnjom plovka, osetljivim sistemima i na crviće. Ima i nešto fideraša, koji su ovde neuporedivo malobrojniji od plovkaroša, a meni je bilo zanimljivo da se na takvom terenu, na kom se i lipljen često javlja na prirodne mamce, okušam baš u pecanju sa hranilicom.
Sondiranjem nekoliko izglednih pozicija utvrdio sam da je dno kamenito, ali ne prekriveno oblucima šljunka kakvi se sreću na morskim i rečnim plažama i na delovima sa srednje brzim tokom, već sa povelikim kamenim blokovima i stenama, između kojih hranilica (ili olovo) vrlo lako zapinju, nakon čega je kidanje gotovo neminovno. U takvim situacijama je dobro pomoću fider linka odvojiti hranilicu od osnovne strune i predveza, te odabrati model takve konstrukcije i težine da dobro drži mesto tu gde prvi put dodirne dno i ne pomerati je više do vađenja sistema iz vode, kako hranilica ne bi završila u prvom procepu... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 535-)