Na delu toka kod glavnog grada Hrvatske, Sava je široka šezdesetak metara, izuzetno čista i bogata ribom (skobaljem, mrenom, šljivarom, ploticom, bucovom, klenom, somom, raznim vrstama sitnije bele itd.). Uz to je ambijent potpuno očuvan, a obale su celom dužinom pristupačne, budući da na njima nema ni trajnih ni privremenih objekata, splavova, sojenica, niti bilo čega drugog što bi moglo namernika omesti u prilazu vodi i pecanju, koje uz pravilan pristup i po paklenoj vrućini može biti veoma uspešno
Sa prijateljem Ninoslavom Žagarom, dugogodišnjim saradnikom našeg lista i jednim od najcenjenijih fideraša u regionu (tj. na celom području bivše Jugoslavije), trebalo je da se u Zagrebu, gde živi, vidim još prošlog leta. Naravno, zbog svima poznate situacije od toga nije bilo ništa i taj susret odložen je na neodređeno, kao i odlazak u ribolov, koji se u našem slučaju podrazumeva, gde god da se nađemo. Na obostranu radost, prilika za susret konačno se ukazala krajem prve dekade jula, kada sam se posle dugo vremena obreo u glavnom gradu Hrvatske.
OKOLNOSTI NAM NIKAKO nisu išle na ruku budući da su temperature vazduha tih dana i u Zagrebu i u široj okolini redovno bile blizu četrdesetog stepena, što neprijatnom čini i samu pomisao na boravak na otvorenom (makar i pod suncobranom ili u hladu), ali ako to i jeste uticalo na odluku da ne idemo u ribolov više puta, nikako nas nije moglo sasvim odbiti od izlaska na vodu. A kada je situacija već bila takva, predložio sam Ninu da konačno realizujemo jedan stari naum i da umesto da idemo na neki od udaljenih revira na Kupi ili Savi ovu reportažu napravimo praktično u samom gradu, na petnaestak minuta hoda (odnosno 3-4 minuta vožnje kolima) od njegovog stana, u zapadnom delu grada. Želeo sam da uživo vidim kako izgleda taj teren, na kom je Žagar sa prijateljima prošlog leta u nekoliko navrata odlično lovio na fider, i to silom prilika, jer tada zbog zabrane napuštanja opštine stanovanja niko u Hrvatskoj nije ni mogao da ide u ribolov na udaljenije vode.
NA REKU SMO STIGLI oko 9,30 č, a ja sam odmah pomislio da smo dobro uradili što smo došli baš tu, jer mi se ambijent veoma svideo. Naime, taj deo Save, iako tek nekoliko stotina metara udaljen od poslednjih stambenih zgrada zagrebačkog naselja Prečko, izgleda sasvim divlje, tj. bez ikakvih tragova civilizacije, budući da između nasipa, po kom vodi tucanikom posut put, i reke ima samo drveća, trave i šiblja, a o nekakvim objektima, bilo trajnim ili privremenim, nema ni govora, ne samo na obali nego ni blizu nje. Da budem sasvim precizan, za razliku od Save kod Beograda ovde se peške može prići svakoj tački, jer nema ni privatnih splavova niti bilo kakvih ugostiteljskih objekata na vodi, a gotovo uopšte ni rečnog saobraćaja (reka nije plovna za brodove, a za skoro osam sati ribolova pored nas nije prošao čak ni neki čamac na vesla).
Iz Žagarovih priča i video-materijala znao sam da ovaj deo Save (u proseku širok tek šezdesetak metara) nastanjuje više vrsta riba karakterističnih za reke mrenskog regiona, od kojih se na fider najviše love mrena, skobalj (kog lokalni ribolovci zovu štupser), plotica, klen i šljivar (šnajder), a ima i bodorke (žutooke), dvoprugaste uklije i druge sitne bele ribe, dok su od grabljivica najčešći bucov (bolen), som i smuđ. Zanimljivo je i to da ovaj teren, iako lako dostupan, zagrebačkim ribolovcima nije mnogo interesantan; na fider ili plovak tek poneko peca, a malo su brojniji lokalni varaličari mlađih generacija, koji špartajući obalom sa minimumom pribora pretraže više mesta za kratko vreme i neretko imaju i lepe ulove.
ISPOSTAVILO SE DA JE VODOSTAJ povoljan za letnji period, tj. da nije ni suviše nizak ni previsok, tako da se Žagar lepo smestio tu gde je i planirao. Raspremanje nije dugo trajalo, jer je računajući na to da možemo biti prinuđeni da duže hodamo kako bismo našli izglednu poziciju poneo minimum opreme – tek jedan štap, dva držača, stolicu, osrednje veliku torbu sa priborom i prihranom, meredov i frižider-torbu za mamce i osveženje.
Usledilo je pravljenje primame, a ovog puta je izbor pao na kombinaciju dveju smesa jagodinske robne marke Magic Bait – 2000 Black Winner i Magic Bait Bream, kojoj je Nino nakon kvašenja, temeljnog mešanja i obaveznog prosejavanja dodao Magic Bait keks u boji i par šaka živih crva, da bi se onda posvetio montiranju štapa, ostavljajući hranu da ravnomerno upije vodu (Magic Bait primame, kaže on, traže dosta vode i sporo je upijaju, pa je poželjno, kad god je to moguće, nakvasiti ih dva-tri sata ranije kako bi bile optimalno i ujednačeno vlažne kada počnemo da pecamo).
NAKON ŠTO JE SKLOPIO štap, Žagar je zabacio ne stavljajući mamac na udicu i brzo ustanovio da kavezna Pirconi hranilica sa »kramponima« i otežanjem od 60 g bez pomeranja stoji na šljunkovitom dnu na daljini od 12-13 m, gde je dubina iznosila oko dva metra a struja bila idealno jaka, pa je napunio hranilicu, te okačio na udicu dva crva – jednog, crvenog, navukavši na vrat, a drugog, belog, ostavljajući da slobodno visi. Budući da je pecao na maloj daljini... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 537-)