Deo Dunava ispod druge đerdapske brane nadaleko je čuven po bogatom i raznovrsnom ribljem fondu i po atraktivnim revirima na kojima se može izuzetno lepo pecati kada je riba pri apetitu. Međutim, na te terene na istočnoj granici Srbije mahom dolaze ribolovci iz Negotinske i Timočke krajine i okolnih područja, dok se ostali uglavnom teško odlučuju na dug put u neizvesnost. Naš dugogodišnji saradnik iz Požarevca odlučio je da krene u nepoznato i vratio se oduševljen onim što je doživeo
Prahovo je selo u istočnoj Srbiji, koje se nalazi desetak kilometara od Negotina, na obali Dunava, malo nizvodno od brane HE Đerdap 2. Iz pravca Beograda se do njega dolazi preko Požarevca, Velikog Gradišta, Golupca i Donjeg Milanovca, od kog se ide dalje ka Negotinu. Razdaljina od Požarevca do Prahova je oko 160 km, a put nije baš najbolji, ali je priroda toliko lepa i na momente impresivna da putovanje brzo prolazi.
Po dolasku u Prahovo, u centru sela (gde postoji prodavnica prehrambene robe) treba se raspitati o tome kojim je putićem, budući da ih ima nekoliko, u datom trenutku najbolje sići do plaže, jer su meštani uvek informisani o njihovom momentalnom stanju. Nemojte se iznenaditi ako na plaži zateknete mnogo ribolovaca. Ovaj je teren, naime, vrlo popularan – na njega dolaze i pecaroši iz udaljenih mesta čim se pročuje da riba radi, pa i gužvi ima, naročito u jesen (koja je udarni period), bez obzira na to što je plaža podugačka.
NAJVEĆI BROJ KOLEGA OVDE dolazi da bi lovio šljivara (giborta), skobalja i mrenu, ali kod Prahova, naravno, ima i svih drugih vrsta ribe koje nastanjuju naš deo Dunava. Najviše se koristi tehnika vožnje plovka, mada ima i dosta onih koji love na fider. Nekada bolje prolaze plovkaroši, a nekada fideraši, ali ima i perioda kada se riba podjednako uspešno hvata na oba načina, pogotovo u jesen. Leti je ona aktivna samo predveče, noću i u svitanje, dok se preko dana ne javlja ništa osim »peša« (glavoča).
Kojom god tehnikom da se peca, neophodno je obilno hranjenje, i to poželjno kvalitetnom primamom, jer bez toga i najveštiji ribolovac prolazi znatno slabije od onih koji pecaju oko njega. Skoro svi plovkaroši postavljaju »ankere« – mrežaste džakove za voće i povrće, otežane kamenjem i napunjene starim hlebom, neretko uz dodatak neke brašnaste primame, najčešće sa aromom sira. Interesantno je da to čine čak i neki fideraši i onda pecaju nizvodno od ankera. Ovi se pak obeležavaju flašom koja se veže za džak kanapom ili najlonom tolike dužine da flaša poput plovka viri iz vode.
MOJ DRUGAR DRAŠKO I JA smo koristili anker, s tim što je on pecao na plovak oko njega (tj. oko flaše kojim je označen), a ja sam svoje fider sisteme zabacio malo nizvodno. Kako je tok na ovom terenu jak, potrebno je otprilike na svaka tri sata proveriti džak, iz kog voda za to vreme spere svu primamu. Neki ribolovci u ankere stavljaju samo hleb, ali sve je više onih koji ga pomešaju sa nekom brašnastom hranom i u sredinu dodaju još šaku-dve crvića, jer nema nikakve sumnje da su šanse za dobar ulov tim veće što je primama bolja, pogotovo kada se peca fider tehnikom.
Ja sam ovom prilikom testirao novu paletu hrana Selective iz asortimana domaće robne marke Power Mix, i to mešajući 3 kg smese Sweet Feeder i 1 kg CC Big X, te potom dodajući i prezlu u boji, a u svakom drugom ili trećem zabačaju u hranilicu sam stavljao malo konoplje, te mrtvih i živih crvića (kojih treba obavezno poneti dosta jer se zbog intenzivnog prihranjivanja brzo troše) ... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 538-)