Svi znamo da u ribolovu oni koji eksperimentišu i na vodi neprekidno traže dobitnu prezentaciju, mamac i aktivnu ribu najčešće prolaze mnogo bolje od onih koji se oslanjaju na sreću i ono što im je donelo dobar ulov u nekom prethodnom izlasku. Ova reportaža to na najbolji način potvrduje
Jedan od mojih ribolovačkih mentora, stari as Srđan Kostić, konstatovao je svojevremeno da me je takmičarski ribolov upropastio. I moram da priznam da u toj dobronamernoj šali ima dosta istine, jer sam, primera radi, nekada, dok sam samo rekreativno pecao, Tamiš poznavao kao svoj džep, a onda sam zbog takmičarskih obaveza godinama toliko retko išao na ovu reku da sam sada, pre polaska na pecanje, morao dobro da napregnem mozak ne bih li odabrao izgledno mesto s obzirom na doba godine i vremenske prilike.
Naravno, izlazak na vodu sam morao da uskladim sa svojim obavezama, pa je teren kod Sefkerina, kao nama Beograđanima najlakše dostupan, bio logičan izbor. Iako sam pretpostavljao da su i dalje najbolja mesta za pecanje na fider uzvodno od mosta, tj. bliže Opovu, nisam ni pomišljao da se mnogo vozim šumskim i poljskim putevima s obzirom na to da su bile najavljene vremenske nepogode, tako da sam se opredelio za poziciju samo stotinak metara udaljenu od mosta.
Društvo mi je ovog puta pravio Luka Kostadinović, sin moga brata, koji je vrlo brzo od dečkića izrastao u momka rešenog da sa pecaljki pređe na ozbiljno fiderisanje, pa je ovo bila dobra prilika i za mene da preispitam svoje trenersko-pedagoške sposobnosti i da vidim da li ću uspeti da ga na dobar način uvedem u za njega novu disciplinu.
NA OVOM DELU TAMIŠA su dno i obala prilično ujednačeni, pa oko izbora mikrolokacije nije trebalo gubiti previše vremena. No bez obzira na to, najpre smo sondiranjem pretražili teren, dobivši tako potvrdu da je čist i ravan, a onda smo napravili test sa praznom hranilicom, koju smo zabacili otprilike na sredinu reke, gde je dubina najveća. Po niskom vodostaju kakav je tada bio, pretpostavio sam da će se prazna kavezna AS hranilica »tunel« oblika sa otežanjem od 60 g pomalo pomerati po dnu, a da će kada je napunjena čvrsto stajati na njemu i pokazalo se da sam bio u pravu.
Kada sam sinovcu dao zadatak da pripremi primamu, prokomentarisao je da je iznenađen što sam se opredelio za hranu sa aromom sira, budući da nije zima i da nismo pošli da pecamo mrenu ili skobalja. Naravno, nisam mu to ni najmanje zamerio, jer mnogo ribolovaca tako razmišlja. Ja smese sa mirisom sira često upotrebljavam i leti, pogotovo kada su ciljane vrste deverika i babuška. U Golden Fish Sir dodali smo i prezlu crvene boje, te po jednu šaku crva i mešanog šećerca (kuvanog i svežeg mladog).
POŠTO SMO ODLUČILI DA LOVIMO sa po jednim štapom, izostavili smo startno prihranjivanje, ali smo u prvih desetak zabačaja sisteme vadili i ponovo zabacivali na svaki minut. Već posle drugog-trećeg zabačaja imali smo trzaje bez realizacije, sa skinutim ili isisanim mamcima, a odmah potom i prve ulove – sitnih krupatica i deverika. Već sam počeo da razmišljam o usporavanju tempa zabacivanja, kad je najednom sitna riba počela da jede kao luda, tako da bukvalno nije bilo vremena da se nakon zabačaja štap spusti na držač. Udarci su sledili čim bi hranilica dodirnula dno, pa smo narednih pola sata obojica bukvalno pecali iz ruke, kao na takmičenju, i uživali u tome.
KADA JE POSTALO MALO dosadno »peglati« tu sitnu ribu, a i naporno zabacivati po vrućini tešku hranilicu snažnim priborom na tridesetak metara, Luka je nastavio da lovi istim klasičnim sistemom, samo sa krupnijim mamcem – »koktelom« od po jednog zrna šećerca i mesnog crva, a ja sam na svoj štap namontirao metod hranilicu od 45 g i 10 cm dug predvez sa »trnom« na dlaci, na koji sam natakao plivajući pelet prečnika 8 mm, sa željom da probam da upecam neku krupniju ribu... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 538-)