Sjedinjena američka iskustva

SAD va­že za jed­nu od zemalja sa naj­bo­ljim uslo­vi­ma za re­kre­a­tiv­ni ri­bo­lov u svet­skim okvi­ri­ma, sa obi­ljem ri­bom bo­ga­tih i či­stih vo­da. Naš du­go­go­di­šnji sa­rad­nik i ri­bo­lo­vac sa vi­še­de­ce­nij­skim sta­žom ne­dav­no je bio u pri­li­ci da pe­ca u Viskonskinu i da to upo­re­di sa is­ku­stvom sa na­ših te­re­na

Ovo­ga ju­la pr­vi put mi se pru­ži­la pri­li­ka da pe­cam u Ame­ri­ci, a tekst za Ri­bo­lov kon­ci­pi­rao sam pre­ma naj­če­šćim pi­ta­nji­ma ko­ja su mi u ve­zi sa ta­mo­šnjim ri­bo­lo­vom po­sta­vi­li pri­ja­te­lji ne­po­sred­no po mom po­vrat­ku u Sr­bi­ju. Ame­ri­ku obič­no do­ži­vlja­va­mo kao pe­ca­ro­ški raj, pa su i pi­ta­nja bi­la broj­na, a od­re­đe­ne pa­ra­le­le mo­gle bi bi­ti ko­ri­sne i za ri­bo­lov na na­šim vo­da­ma, na­ro­či­to one ve­za­ne za lov ba­sa.

Tre­ba­lo je da to­kom dru­gog jul­skog vi­ken­da jed­no po­pod­ne pro­ve­dem na je­ze­ru Sen Kler u De­tro­i­tu, ali je taj ri­bo­lov pro­pao zbog lo­ših vre­men­skih uslo­va (ki­še i ja­kog ve­tra), iako sam već bio iz­va­dio dnev­nu do­zvo­lu. Na­ža­lost, je­din­stve­na pri­li­ka da pe­cam na jed­nom od naj­bo­ljih je­ze­ra za lov ma­lo­u­stog ba­sa i ma­ski­ja u Ame­ri­ci oti­šla je u ne­po­vrat, ali sam tu­gu ubla­žio na­red­nog vi­ken­da, pe­ca­ju­ći u su­bo­tu od šest do 10 sa­ti pre pod­ne u dr­ža­vi Vi­skon­sin, na Že­nev­skom je­ze­ru (ili je­ze­ru Že­ne­va), omi­lje­nom či­ka­škom iz­le­ti­štu. No, kre­ni­mo re­dom od pi­ta­nja ko­ja su mi po­sta­vlja­na.

KA­KO IZ­VA­DI­TI DO­ZVO­LU I PO­ŠTO JE? Dnev­na i sva­ka dru­ga do­zvo­la u SAD se ve­o­ma la­ko va­di, ali pra­vi­la i pro­ce­du­ra va­ri­ra­ju od dr­ža­ve do dr­ža­ve. U dr­ža­va­ma Mi­či­gen (u ko­joj je De­tro­it) i Ili­no­is (gde je Či­ka­go) dnev­na do­zvo­la ima pot­pu­no istu ce­nu kao u Sr­bi­ji: ko­šta sa­mo 10 do­la­ra, od­no­sno 1.000 di­na­ra. Ri­be na nji­ho­vim vo­da­ma, na­ža­lost, mno­go je vi­še ne­go kod nas, i to je tu­žna či­nje­ni­ca ko­ju svi zna­mo. Bez do­zvo­le na vo­du prak­tič­no ne iz­la­zi ni­ko jer su kon­tro­le če­ste a ka­zne ri­go­ro­zne, pa vas mno­gi vo­di­či pr­vo pi­ta­ju da li ste pla­ti­li do­zvo­lu, iako to ni­je nji­ho­va du­žnost ni oba­ve­za jer od­go­vor­nost sno­si sa­mo ri­bo­lo­vac. Do­zvo­lu če­sto mo­že­te iz­va­di­ti u ve­li­kim tr­go­vač­kim lan­ci­ma ko­ji dr­že i ri­bo­lo­vač­ku opre­mu (kao što je npr. Vol­mart), u spe­ci­ja­li­zo­va­nim ri­bo­lo­vač­kim rad­nja­ma, ali i pre­ko in­ter­ne­ta. Učla­nje­nje u mi­či­gen­ski ri­bo­lo­vač­ki sa­vez ko­šta­lo me je sa­mo do­lar, tj. 100 di­na­ra, a va­ži neo­gra­ni­če­no.

GDE PE­CA­TI? Na sre­ću, u SAD raz­li­či­tih vo­da ima na sva­kom ko­ra­ku. Na vo­da­ma na ko­ji­ma pe­ca­nje ni­je do­zvo­lje­no to je eks­pli­cit­no na­gla­še­no na ta­bla­ma duž oba­le. Na pri­mer, na do­brom de­lu je­ze­ra Sen Kler sport­ski ri­bo­lov sa oba­le ni­je do­pu­šten. Za­ni­mlji­vo, sa­mi Ame­ri­kan­ci to pra­vi­lo ne po­štu­ju, što se mo­že vi­de­ti i na jed­noj od fo­to­gra­fi­ja uz ovaj tekst, ali i po raz­li­či­tim si­ste­mi­ma sa vor­mo­vi­ma, din­ge­ri­ma i dru­gim va­ra­li­ca­ma ko­ji vi­se sa obli­žnjih gra­na.

Ame­rič­ke vo­de ni­su pre­vi­še na­pad­nu­te, a čak i na sa­svim ma­lim vo­de­nim po­vr­ši­na­ma duž pu­te­va la­ko mo­že­te vi­de­ti ri­blju ak­tiv­nost na po­vr­ši­ni. Na­rav­no, i u SAD su ne­ki te­re­ni po­zna­ti­ji i bo­lji od dru­gih, a ri­bo­lov na nji­ma, po re­či­ma lo­kal­nih ri­bo­lo­va­ca, go­to­vo ne mo­že bi­ti pro­ma­šaj. U isto vre­me, mo­že­te pe­ca­ti, na pri­mer, na re­ci Či­ka­go ili na je­ze­ru Mi­či­gen u sa­mom cen­tru Či­ka­ga, i mno­gi Ame­ri­kan­ci to ra­do či­ne.

ŠTA PE­CA­TI? In­te­re­sant­no je da se i ve­o­ma slič­na je­ze­ra, na re­la­tiv­no ma­loj uda­lje­no­sti, me­đu­sob­no mo­gu do­sta raz­li­ko­va­ti po sa­sta­vu ri­bljeg fon­da, a to, na­rav­no, na­ro­či­to va­ži za me­đu­sob­no uda­lje­na je­ze­ra. Kao pri­mer na­vo­dim dva me­ni pri­vlač­na: na je­ze­ru Sen Kler, kad je reč o gra­blji­vi­ca­ma, vo­di­či u let­njim me­se­ci­ma pre­po­ru­ču­ju lov ma­lo­u­stog ba­sa i ma­ski­ja, a na Že­nev­skom je­ze­ru lov ve­li­ko­u­stog ba­sa i smu­đa. Kao što i ame­rič­ka li­te­ra­tu­ra na­gla­ša­va, za sva­ko je­ze­ro po­na­o­sob naj­bo­lje je ras­pi­ta­ti se kod lo­kal­nih vo­di­ča ka­da, gde i na šta lo­vi­ti. Mo­je is­ku­stvo je da su ame­rič­ki vo­di­či ve­o­ma sr­dač­ni pre­ma stran­ci­ma i da od vas ne­će kri­ti »po­slov­ne taj­ne« čak i ako ih ni­ste an­ga­žo­va­li, već ste sa nji­ma u ma­ri­ni gde dr­že čam­ce ili u lo­kal­noj ri­bo­lo­vač­koj pro­dav­ni­ci sa­mo in­for­ma­tiv­no po­pri­ča­li. Isto va­ži i za lo­kal­ne ri­bo­lov­ce. Jed­no­stav­no, ta­mo gde ima mno­go ri­be – ne­ma raz­lo­ga da se bi­lo šta u ri­bo­lo­vu skri­va (na­ža­lost, va­ži i obr­nu­to, što zna­mo iz tu­žnih is­ku­sta­va sa na­ših vo­da)! Ta­ko sam ve­če pred svoj iz­la­zak na vo­du po­raz­go­va­rao sa lo­kal­nim blin­ke­ra­šem ko­ji se vra­ćao sa tak­mi­če­nja u lo­vu ba­sa na Že­nev­skom je­ze­ru. Bio je raz­o­ča­ran jer je uhva­tio sa­mo 12 ri­ba i ni­je imao do­bar pla­sman. Pre­po­ru­čio mi je da lo­vim »gu­ma­ma« (din­ge­ri­ma i vor­mo­vi­ma) i spi­ner­bej­to­vi­ma za­ga­si­tih bo­ja zbog iz­u­zet­no bi­stre vo­de. Uko­li­ko bas ne bu­de ra­dio, do­dao je, va­lja dan spa­sa­va­ti lo­vom kra­pi­ja i sun­či­ca (tj. »blu gi­la«, ka­ko Ame­ri­kan­ci na­zi­va­ju tu ri­bu). Ni­sam že­leo da raz­mi­šljam o ta­kvom sce­na­ri­ju.

ŠTA SAM PE­CAO I ŠTA SAM NA­U­ČIO? Je­dva sam do­če­kao na­red­no ju­tro, stal­no se bu­de­ći »da se ne uspa­vam«, što je ose­ćaj ko­ji ve­ru­jem da do­bro zna­te. Do­če­ka­la me je oblač­na zo­ra, pra­će­na na­glim pa­dom at­mos­fer­skog pri­ti­ska na sa­mo 988 mi­li­ba­ra. Vo­dič je sti­gao na vre­me i po­tvr­dio da ta­kav pad pri­ti­ska, na­rav­no, ni­ka­ko ni­je do­bar.

Isto­vre­me­no, vo­da je bi­la to­li­ko bi­stra da se dno vi­de­lo i na pre­ko 3,5 me­tra du­bi­ne, pa smo po­se­gli za iz­u­zet­no ose­tlji­vim pri­bo­rom. Pe­ca­li smo na ul­tra­lajt opre­mu, drop-šot teh­ni­kom, ko­ri­ste­ći jed­no­del­ne šta­po­ve od 210 cm, sta­ci­o­nar­ne ma­ši­ni­ce ve­li­či­ne 1000 (po Shi­ma­nu), tan­ke stru­ne sa flu­o­ro­kar­bon­skim pred­ve­zom de­blji­ne 0,22 mm i iz­nad olo­va od sa­mo 6-7 gra­ma iz­u­zet­no ma­le udi­ce, ve­li­či­ne kao za na­še ba­bu­ške, na ko­ji­ma smo me­nja­li raz­li­či­te »gu­me«, tra­že­ći do­bit­nu.

Isto­vre­me­no, me­nja­li smo i du­bi­ne na ko­ji­ma smo tra­ži­li ba­sa i smu­đa. Kre­nu­li smo u 6 sa­ti, sa me­sta na ko­jem je bi­lo čak 7 m du­bi­ne, pre­šli po­tom na sa­mo 2 m, pa na 3 m, da bi­smo za­vr­ši­li pe­ca­ju­ći na du­bi­ni od 5,5 m, pri­bli­ža­va­ju­ći se oba­li i uda­lja­va­ju­ći od nje i pre­la­ze­ći br­zim mo­to­rom ve­li­ke raz­da­lji­ne. Krat­ko­traj­nu po­vr­šin­sku ak­tiv­nost ba­sa u sa­mu zo­ru ni­smo us­pe­li da ma­te­ri­ja­li­zu­je­mo, uza­lud za­ba­cu­ju­ći raz­li­či­te ja­pan­ske vo­ble­re na me­sta ra­u­ba. Oči­to je pre­bi­stra vo­da bi­la ne­pre­mo­sti­va pre­pre­ka za us­pe­šan lov vo­ble­ri­ma. Za­to smo se ubr­zo fo­ku­si­ra­li na pa­žlji­vo pre­tra­ži­va­nje re­la­tiv­no rav­nog dna, tek me­sti­mič­no ob­ra­slog tra­vom. Gra­blji­vi­ce su na­še gu­me­ne mam­ce uzi­ma­le ve­o­ma »mr­lja­vo« i ve­ro­vat­no bi se ve­ći­na srp­skih ba­so­lo­va­ca raz­o­ča­ra­la ta­kvim »udar­ci­ma«, ali sve je na­dok­na­đi­va­la fan­ta­stič­na bor­ba pri­li­kom iz­vla­če­nja ri­ba iz ve­će du­bi­ne, i to ul­tra­lajt pri­bo­rom... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 539-)