Klen ima izuzetno širok jelovnik i peca se na razne prirodne mamce, ali se od varalica za njegov lov daleko najviše koriste leptiri (najčešće veličina od 0 do 2), mali vobleri (pretežno kruškastog oblika), a ponegde i kašike. Zato ni izuzetno iskusni varaličar nije očekivao ono što je nedavno doživeo usred dana, na jednom od dobro mu poznatih mesta
Juli je mesec kada mi se najmanje ide u ribolov, zbog vrućine i komaraca. Ali kako tokom tog meseca, kada počne raspust, dovezem porodicu u Srbiju, a ja se vratim u Italiju na posao, po pravilu nekoliko subota i nedelja, do kolektivnog godišnjeg odmora, provedem pored vode.
Prvi slobodan vikend minulog jula iskoristio sam da se na Srednjem jezeru u Mantovi zabavim lovom krupnih bucova, a budući da su sve moje kolege drugog vikenda imale neke neodložne obaveze, morao sam na vodu sam. Rešio sam da izađem na reku Brentu, koja usled hladne vode i leti zna da podari lepe ulove. Nisam uključio alarm na satu, jer me kad ne zamračim uvek budi prva dnevna svetlost, a tako je bilo i ovog puta. Brzo sam ubacio pribor u kola i krenuo na prvo izgledno mesto – ono kod mosta ispod kog ima mnogo nabacanog kamenja, čime nastaje razlika u vodostaju od bar pola metra, pa se stvaraju brzaci i mali vodopadi, te stoga voda obiluje kiseonikom, što je veoma privlačno za ribu, pogotovo u uslovima visokih temperatura.
DVA-TRI SATA SAM TU POKUŠAVAO da prevarim neku grabljivicu, ali od soma nije bilo ni traga ni glasa, pa sam se nadao da je bar neki bucov tu. Nadu su mi podgrevala neprekidna »kljucanja« varalica, koja su me terala da pokušavam sve i svašta, tj. da menjam mamce raznih tipova – voblere, šedove od silikona i plastisola, glavinjarice... Probao sam i sa manjim modelima, ali ni to nije dalo rezultata, pa sam stavio predvez sa dva strimera i pilkerom na kraju, čiji mi je dalek zabačaj konačno doneo malo jače »kljuc« i nakon kontre prvu ribu dana na štapu. Zbog blizine mora, na toj deonici se često u Brenti nađu i morske ribe, što je bio slučaj i ovog puta, ali da stvar bude gora, ovaj cipol nije bio ulovljen za usta, već zakačen sa strane. To je već bilo previše, pa sam ga oslobodio, spakovao pribor i krenuo nekoliko kilometara uzvodno.
SLEDEĆE MESTO NA KOM SAM stao nalazi se ispod jedne regulacije, sa velikim stenama u vodi, koje prave visinsku razliku od čak nekoliko metara. Ovde je voda već mnogo jača, uzburkana i sa vrlo jakim brzacima i kontratokovima. Sa mamcima sam eksperimentisao isto kao na početku – menjajući varalice od raznih materijala, ali sam tek posle više desetina zabačaja nekako uspeo da na malu plastičnu glavinjaru dobijem jednog bucova kilaša, skroz uz drugu obalu, ispod kamenja, gde voda pada.
To mi je dalo elan da nastavim sa pecanjem iako je sunce već bilo visoko, a vrućina sve veća. Ipak, oko pola jedanaest sam bio na korak od toga da dignem ruke i vrlo je verovatno da bih se pokupio i otišao kući da nije bilo neke aktivnosti ribe na sredini, u kontratoku, ne previše primetne ali dovoljne da mi ne da mira. Voda je na tom mestu skoro stajaća, pa se tu sakupila linija pene, a metar od nje, prema obali, već je brzak.
POKUŠAO SAM DA PLASIRAM POVRŠINCA tipa »zara«, ali se ispostavilo da ga je kroz jako uzburkanu vodu skoro nemoguće voditi, pa sam brzo odustao od njega, pomišljajući čak da se vratim na ono prvo mesto. No u tom času mi pogled pada na kinesku kopiju Whopper Ploppera, koju do tada jedva da sam i isprobao, pa je vadim iz kutije, kačim na kopču i zabacujem. Ova varalica sa specifično konstruisanim repom, koji se obrće oko uzdužne ose tela, leti pravo i daleko, pa bez problema prebacujem brzak i uvodim je u rad. Varalica se bori sa uzburkanom vodom, ali je talasi često potapaju. Ipak, zabacujem ponovo, ali sada vrh štapa držim visoko i dobijam time ono što sam želeo – varalica ostaje na površini i na talasima, prskajući svojim specifičnim repom i pri sporom vođenju... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 539-)