Većina gradskih ribolovaca najradije peca daleko od urbanog ambijenta i gužve, ali nije mali broj ni onih kojima ništa od toga ne smeta, pogotovo ako riba radi. A na Savi u Beogradu, tek nekoliko stotina metara uzvodno od ušća ove reke u Dunav, poslednjih nedelja su se hvatale i krupne deverike, lepi šarani i dosta tolstolobika
Dugo me je kolega po štapu Žarko Kojić zvani Keba ubeđivao da probam da pecam na desnoj obali Save uzvodno od Brankovog mosta u Beogradu, tačnije kod Beograda na vodi. Na tom terenu on često lovi i ostvaruje fantastične rezultate za naše uslove, a baš u danima pre nego što sam konačno prelomio da mu se pridružim i tamo okušam ribolovačku sreću, Keba je fider tehnikom odlično pecao krupnu deveriku, uz koju je dobijao i ponekog šarana. Videvši slike koje mi je poslao uz pitanje: »Da li i dalje nećeš?«, odlučio sam da ipak nekako suzbijem ogromnu odbojnost prema urbanizovanom terenu i prljavoj vodi...
Tako sam, naposletku, dva-tri dana kasnije, jednog toplog avgustovskog jutra, izašao pre svitanja na deo reke koji me je do tada snažno odbijao. Pošto je besplatan parking poprilično udaljen, pošteno sam se namučio da odjednom do mesta sa kog ću pecati donesem svu opremu, uglavnom sastavljenu od nepotrebnih stvari kojih se teško odričemo.
Vodostaj je tih dana bio kolebljiv, a temperatura vazduha oko 40 stepeni. Pecao sam fider tehnikom, na dubini od 12 m, a koristio sam hranilice od 60 g samo da bi što pre stigle do dna, iako voda uopšte nije tekla, pa su se mogle koristiti i lakše.
RIBA SE JAVILA U PRVOM zabačaju, što meni najčešće nije dobar znak jer me je iskustvo naučilo da kada se tako brzo javi tog dana od pecanja najčešće ne bude ništa, ali ovog puta situacija je bila totalno drugačija. Primami napravljenoj od Van den Eynde smesa Secret Classic i River Ace dodavao sam u svakom zabačaju žive i mrtve crve, a na udicu broj 14 kačio sam po dva pinkija i jednog belog crva. Tokom ranog jutra javljale su se uglavnom krupatica i špicerka, a tek kasnije, oko 9 sati, na udicu su počele da dolaze deverike, i to u naletima, pa sam pretpostavio da se kreću u potrazi za hranom i tako nailaze na moje mamce.
Vrhunac ovog za naše uslove nesvakidašnjeg pecanja bio je oko 11 sati – nadalje se riba sve ređe javljala, da bi već oko podneva potpuno stala, pa sam se spakovao i iz vode jedva izvadio čuvarku sa ribom, koju sam svu pustio nakon fotografisanja.
OSOKOLJEN NEOČEKIVANIM USPEHOM, ponovo sam izašao na isti teren nakon nekoliko dana. Ovog puta, za razliku od prethodnog, voda je opadala, a temperatura vazduha bila je desetak stepeni niža nego nedeljama pre toga, pa sam se nadao da će riba opet dobro raditi, međutim sada to nije bio slučaj... (-Ceo tekst možete pročitati u listu Ribolov br. 540-)