’Oće neko na Moravu?

Ri­bo­lov­ci ko­ji­ma je ne­ka vo­da is­pred no­sa če­sto ni­su sve­sni ko­li­ko nji­ho­va pred­sta­va o mo­guć­no­sti­ma za pe­ca­nje na njoj i o sta­nju ri­bljeg fon­da mo­že za njih bi­ti ograničenje. Sa baš ta­kvom si­tu­a­ci­jom sreo se naš sa­rad­nik ka­da je po­sle du­žeg vre­me­na do­šao u rod­ni kraj i na re­ku svog de­tinj­stva – je­dva je na­šao dru­štvo za od­la­zak na vo­du jer su ga svi ube­đi­va­li da ri­ba ne ra­di i da je ne­ma kao ne­ka­da, a u tri iz­la­ska pro­šao je iz­u­zet­no do­bro

Zbog sple­ta ra­znih okol­no­sti, uklju­ču­ju­ći i epi­de­mi­ju ko­vi­da-19, u Sr­bi­ji ni­sam bio vi­še od tri go­di­ne, i ni­sam ni ra­ču­nao na do­la­zak u sko­ri­je vre­me, ali su se u av­gu­stu koc­ki­ce neo­če­ki­va­no slo­ži­le, te sam ipak na­krat­ko skok­nuo do rod­nog Po­ža­rev­ca. Mo­rao sam da oba­vim mno­go po­slo­va za tih de­se­tak da­na, ta­ko da pre po­la­ska ni­sam ozbilj­no raz­mi­šljao o ri­bo­lo­vu u Sr­bi­ji i ni­sam ni na­me­ra­vao da išta od pri­bo­ra po­ne­sem, ali sam pred sam po­la­zak u već do vr­ha na­pu­njen auto uba­cio je­dan fi­der štap sa ma­ši­ni­com, bez ika­kvog ozbilj­nog pla­na ili bi­lo ka­kve na­me­re, valj­da za­to što mi je pod­svest re­kla da ću ipak na­ći na­čin da iza­đem na vo­du.

MA­LO NA­KON DO­LA­SKA u Po­ža­re­vac, na­vra­tio sam do mo­jih dru­ga­ra ko­ji dr­že pro­dav­ni­cu Kod dva so­ma ka­ko bih se vi­deo s nji­ma po­sle ne­ko­li­ko go­di­na, ali i čuo iz pr­ve ru­ke šta se de­ša­va na vo­da­ma u oko­li­ni gra­da. Na­i­me, Kod dva so­ma ni­je sa­mo tr­go­vi­na već je i pra­vo ste­ci­šte pe­ca­ro­ša, ko­ji po­go­to­vo u to­pli­jem de­lu go­di­ne če­sto se­de u pri­jat­noj hla­do­vi­ni na te­ra­si is­pred rad­nje i uz po­ne­ko hlad­no pi­vo ili dru­go osve­že­nje pre­pri­ča­va­ju do­go­dov­šti­ne sa vo­de i raz­me­nju­ju in­for­ma­ci­je. Moj su­sret sa sta­rim pri­ja­te­lji­ma po­tra­jao je do du­bo­ko u noć, uz mno­go pri­se­ća­nja na ne­ka­da­šnja pe­ca­nja, ali sam se iz­ne­na­dio ka­da su mi na mo­je en­tu­zi­ja­zma pu­no pi­ta­nje: »A šta se tre­nut­no de­ša­va na Mo­ra­vi i gde vre­di ići, da za­ba­cim par pu­ta i na­di­šem se onog le­pog mo­rav­skog va­zdu­ha?« svi mal­te­ne u glas od­go­vo­ri­li  da se ama baš ni­šta ne de­ša­va i da mo­gu da mi­ri­šem Mo­ra­vu ko­li­ko god ho­ću, ali da iole ozbilj­ni­jem ulo­vu uop­šte ne tre­ba da se na­dam.

Bio sam ma­lo za­te­čen ti­me što sam čuo, ma­da sam sve vre­me u kon­tak­tu sa vi­še dru­ga­ra iz sta­rog kra­ja i znam da je si­tu­a­ci­ja ukup­no uzev da­le­ko od sjaj­ne, ali ni­sam oče­ki­vao da ću ču­ti da je baš to­li­ko lo­ša da se ne mo­že pe­ca­ti uspe­šno čak ni u jed­nom od udar­nih de­lo­va se­zo­ne. Na­sta­vio sam za­to na­red­nog da­na da se ras­pi­tu­jem i da tra­žim dru­štvo za iz­la­zak na vo­du, a na­šao sam ga u Dra­šku Ži­va­no­vi­ću zva­nom Dra­ško Pan­ker, spe­ci­ja­li­sti za lov be­le ri­be vo­žnjom plov­ka (ma­da ga u po­sled­nje vre­me pri­vla­či i fi­der), ko­ji na Mo­ra­vi pe­ca du­gi niz go­di­na. On je je­dan od onih upor­nih i fa­na­tič­nih ri­bo­lo­va­ca ko­ji­ma ni­šta u ve­zi s pe­ca­njem ni­je te­ško, bi­lo da je reč o is­pi­ti­va­nju ra­znih mo­rav­skih spru­do­va ili br­za­ka, lo­ma­ta­nju po oba­la­ma, ula­že­nju u vo­du, pa čak i pli­va­nju na dru­gu stra­nu re­ke da bi se sti­glo do iz­gled­ne po­zi­ci­je. A osim što je uvek ras­po­lo­žen za ak­ci­ju, Dra­ško za­i­sta ima is­tan­ča­ni ose­ćaj za pro­na­la­že­nje ri­be i »či­ta­nje vo­de«, tj. za raz­u­me­va­nje ri­bljeg po­na­ša­nja i kre­ta­nja. Jed­no­stav­no, on je pra­vo dru­štvo za čo­ve­ka po­put me­ne, ko­ji je vo­ljan za eks­pe­ri­men­ti­sa­nje i spre­man da se po­tru­di oko pe­ca­nja!

DRA­ŠKO MI JE RE­KAO DA već ne­ko vre­me pro­vo­di po ra­znim spru­do­vi­ma, pe­ca­ju­ći na »vo­žnju« sa »an­ke­rom« (mre­ža­stim dža­kom sa sta­rim hle­bom i even­tu­al­nim do­dat­kom bra­šna­ste pri­ma­me, ko­ji se ote­ža ka­me­nom ili olov­nim te­gom i fik­si­ra na dnu, a po­lo­žaj mu se ozna­či ta­ko što se za nje­ga ka­na­pom ve­že im­pro­vi­zo­va­na »bo­va«, naj­če­šće od ne­ke ma­nje pla­stič­ne fla­še), ali da sla­bo pro­la­zi, tj. da do­bi­ja tek po­ne­kog sit­nog šlji­va­ra, pla­ti­či­cu i sit­ne kr­ku­ši­ce. Ali od­mah je do­dao: »Ide­mo kad god ho­ćeš, sa­mo da znaš da ne tre­ba mno­go da se na­daš«, na šta sam od­go­vo­rio: »Ide­mo mi na vo­du, a kad bu­de­mo ta­mo – sve je mo­gu­će!«.

Ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je pr­vi put smo iza­šli na Mo­ra­vu. Av­gu­stov­sko sun­ce je tog po­po­dne­va ne­mi­lo­srd­no pr­ži­lo dok smo se pra­šnja­vim pu­tem vo­zi­li pre­ma Lu­čič­kom spru­du. Na tom de­lu Ve­li­ke Mo­ra­ve, 3–8 km uz­vod­no od Lju­bi­čev­skog mo­sta, na­la­zi se ne­ko­li­ko spru­do­va (ko­ji le­ti po­sta­ju pla­že) i na­čel­no va­že za od­lič­ne te­re­ne za pe­ca­nje mre­ne, šlji­va­ra, pa i sko­ba­lja, ali zbog osci­la­ci­je vo­do­sta­ja, ne­kon­tro­li­sa­nog va­đe­nja šljun­ka (ko­jim se dra­stič­no me­nja­ju kon­fi­gu­ra­ci­ja dna i tok, pa se i ri­ba po­me­ra) te iz ne­kih dru­gih raz­lo­ga, u ve­ćem de­lu se­zo­ne ni­su za­ni­mlji­vi, već sa­mo to­kom ne­ko­li­ko me­se­ci, uklju­ču­ju­ći av­gust i sep­tem­bar.

NA TOM DE­LU RE­KE, sa »po­ža­re­vač­ke« stra­ne su spru­do­vi du­gi i do 600-700 m a vo­da je pli­ća i spo­ri­ja, dok je glav­ni tok uz su­prot­nu, »osi­pa­o­ni­oč­ku« stra­nu, uz ko­ju je Mo­ra­va i ma­lo du­blja. Dno je iz­ra­zi­to šljun­ko­vi­to, osim na do­njim kra­je­vi­ma spru­do­va, gde ima ne­što mu­lja zbog spo­rog to­ka, a u let­njem pe­ri­o­du, ka­da je vo­do­staj ni­zak, ni na naj­du­bljim me­sti­ma vi­si­na vo­de­nog stu­ba ne pre­la­zi dva me­tra, ko­li­ko je me­ni po­zna­to..

Dok smo se pri­bli­ža­va­li me­stu na kom je pro­ce­nio da bi ima­lo smi­sla da pe­ca­mo, Dra­ško me je upo­zo­rio da je pri­laz ma­lo pro­ble­ma­ti­čan i da će­mo mo­ra­ti da se spu­šta­mo niz str­mu oba­lu ob­ra­slu ši­bljem. No to je me­ni vr­lo bli­sko i ni­je mi uop­šte te­ško pa­lo, a ka­da smo se ubr­zo spu­sti­li do vo­de, a me­ni se no­zdr­ve is­pu­ni­le do­bro po­zna­tim mi­ri­som re­ke mog de­tinj­stva, istog tre­na sam se vra­tio če­tr­de­se­tak go­di­na una­zad i pred oči­ma su po­če­le da mi se sme­nju­ju po­ma­lo iz­ble­de­le sli­ke iz kli­nač­kih da­na, kao da je ne­ko uklju­čio ne­ki sta­ri pra­šnja­vi film­ski pro­jek­tor na či­jim su tra­ka­ma skri­ve­ne raz­ne le­pe uspo­me­ne. Vo­do­staj je bio let­nje ni­zak, a vo­da spe­ci­fič­ne mut­nji­ka­ve braon bo­je, spo­ra i to­pla, pa ni­sam odo­leo da se od­mah ne buć­nem u nju, što sam is­ko­ri­stio i da na naj­di­rekt­ni­ji mo­gu­ći na­čin pro­ve­rim ko­li­ko je ja­ka ka­ko bih pro­ce­nio i gde bi ima­lo smi­sla za­ba­ci­va­ti i ko­li­ko te­ške hra­ni­li­ce bi va­lja­lo ko­ri­sti­ti.

MOJ KO­LE­GA SE OD­MAH DAO na kva­še­nje hle­ba i pu­nje­nje »an­ke­ra«, ko­ji je ubr­zo  i po­sta­vio u vo­du, na ne­kih 20 m od oba­le, gde je du­bi­na bi­la ne­što pre­ko 1,5 m. Ja sam re­šio da naj­pre pro­bam da pe­cam pet­na­e­stak me­ta­ra niz­vod­no, u is­toj li­ni­ji kao Dra­ško, da bih is­ko­ri­stio pri­vlač­nost sit­nih če­sti­ca hle­ba i hra­ne ko­je kon­ti­nu­i­ra­no iz­la­ze iz »an­ker-dža­ka«. Son­di­rao sam dno ne bih li utvr­dio da li na toj da­lji­ni ima ne­kih za­kač­ki, i ka­da sam vi­deo da je dno či­sto, po­čeo sam sa pe­ca­njem.

Bu­du­ći da na od­mor ni­sam po­neo ni­šta od svog pri­bo­ra sem šta­pa i ma­ši­ni­ce, ku­pio sam osnov­ne sit­ni­ce Kod dva so­ma i ne­što pro­na­šao u pra­sta­rim za­li­ha­ma u ga­ra­ži, ta­ko da ni­sam imao mno­go iz­bo­ra, tj. mo­guć­no­sti za kom­pli­ko­va­nje pri for­mi­ra­nju si­ste­ma. Opre­de­lio sam se za obi­čan kli­ze­ći si­stem sa pro­du­že­nim fi­der-lin­kom, za ko­ji sam ka­čio ka­ve­znu hra­ni­li­cu sa ote­ža­njem od 40 g, a u nju sam sta­vljao do­sta cr­va iz­me­đu »če­po­va« od bra­šna­ste pri­ma­me. Da bi mi cr­vi­ći na udi­ci de­lo­va­li što pri­rod­ni­je, od­lu­čio sam se za pred­vez dug sko­ro me­tar... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 540-)