Odavno je poznato da naši sudovi na krađu ribe uglavnom gledaju kao na sitan prestup, pa taj vid kriminala tako i tretiraju, tj. po pravilu izriču toliko male novčane kazne da ih lopovi najčešće plaćaju ni ne trepnuvši. A većina ribolovaca i ne zna da je korisnicima i pravosuđu na raspolaganju još jedan vid sankcionisanja lopovluka na vodama, koji bi znatno više »zaboleo« sve one koji bi pali pod njegov udar
Jedna od najtužnijih priča o našoj ribolovačkoj stvarnosti koju sam čuo u poslednjih dvadesetak godina je ona o strujarošu koji je nekoliko puta hvatan na delu i kažnjavan tako malim novčanim kaznama u odnosu na svoju zaradu da je nakon izricanja jedne od presuda pitao da li može da plati nekoliko kazni unapred da ne bi gubio dragoceno vreme zbog sitnih para. Bilo da je potpuno istinita ili malo nakićena, kakve te priče često umeju da budu, činjenica je da ona u dobroj meri oslikava realnost, tj. činjenicu da se ribokrađa na veliko u Srbiji isplati. Naime, i kada se ribokradice nađu pred sudom, najčešće im se sudi za prekršaj, a ne za krivično delo. A iako se za teške oblike krivolova po Krivičnom zakoniku Srbije može izreći kazna do tri godine zatvora, budući da nema propisane minimalne zatvorske kazne ni za jedno delo iz ove oblasti, najčešće se sve završava novčanim kaznama, koje su praktično zanemarljive čak i u odnosu na moguću dobit sitnih lopova, a kod onih koji kradu na veliko izazivaju podsmeh, budući da maltene ne dosežu ni do nivoa malo većeg kafanskog ceha kada se slavi uspešna »akcija«. Na sve to, naravno, treba dodati i činjenicu da lopovi i te kako dobro znaju gde je rizik da se njihova aktivnost završi hvatanjem i izvođenjem pred sud mala ili nikakva, pa na tim terenima najviše i operišu.
Većina ribolovaca i korisnika ribarskih područja smatra da je takva kaznena politika pogrešna, tj. da je stimulativna za lopove, i to u suštini jeste tačno. Međutim, činjenica je i da postoji jedan mehanizam koji omogućava da se ribokradicama uhvaćenim na delu dobrano isprazne džepovi – ukoliko se napravi valjani zapisnik i sudu podnese tužba u ispravnoj formi. To je odštetni zahtev, kojim su propisane nadoknade za svaku nelegalno uhvaćenu ribu, a koji se korisnicima i te kako isplati da podnose, jer dok ceo iznos svake dosuđene novčane kazne ide u budžet države, kompletan iznos dosuđene odštete pripada korisniku ribarskog područja.
A kolika odšteta može biti, vidi se i sa dokumenta čiji faksimil objavljujemo uz ovaj tekst – ukoliko budu osuđeni za nezakonit lov ribe, 645.000 dinara će samo po osnovu štete nanete ribljem fondu solidarno morati da plate dvojica krivolovaca koje su pre nešto više od mesec dana na Dunavu kod Grocke pripadnici beogradske rečne policije uhvatili u nelegalnom mrežarenju (bez dozvole), našavši tom prilikom u njihovom čamcu 117 kečiga, tri vretenara i devet smuđeva. A na to treba dodati i sudske troškove, te eventualnu novčanu kaznu (koja u ovom slučaju može da bude i zatvorska, s obzirom na okolnost da od 129 ulovljenih riba čak njih 120 pripada vrstama koje su na celoj teritoriji Srbije pod trajnom zaštitom).
Postoje, dakle, realne šanse da dvojicu Gročana mrežarenje košta preko 5.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, što je bez sumnje trošak koji bi većinu ribokradica odvratio... (-Ceo tekst možete pročitati u listu Ribolov br. 544-)