Do pre neku deceniju, kada je većina voda bila znatno bogatija ribom nego danas, a mnogi su ribolovci imali znatno više vremena za pecanje, nije bila retkost da kolege u dužem periodu pre izlaska svakodnevno hrane odabranu poziciju ne bi li privukle željenu ribu na nju. Takav pristup danas se neuporedivo ređe primenjuje, a ovaj mali eksperiment pokazao je da i dalje može biti veoma produktivan
Pecanje šarana i babuške na plovak na divljim vodama uz prethodno prihranjivanje mesta, oduvek je bilo poseban izazov za mene. Međutim, zbog hroničnog nedostatka slobodnog vremena i sve manjeg broja voda u okolini Beograda na kojima postoje makar i osrednji izgledi za uspeh u takvom ribolovu, sve ređe mu se posvećujem.
BILO JE TEŠKO ODLUČITI se i za ono u šta ću se upustiti početkom septembra, ali je želja za novim avanturama ipak prevladala nad razumom i dovela me na jednu baru poprilično udaljenu od Beograda, gde sam napravio sebi mesto za pecanje i očistio malo prostora u vodi ispred sebe, jer je teren bio gotovo potpuno zarastao u kopnenu i vodenu vegetaciju i nikakav ribolov bez ozbiljnih »vrtlarskih« radova nije bio moguć. Dobro sam se preznojio dok sam sve to obavio, ali me je dalje guralo neprekidno prisećanje na prelepe šarane koje sam pre desetak godina u ovo isto doba godine lovio na Galovici.
Nakon čišćenja, usledilo je kontinuirano bacanje primame kako bi se riba privikla da tu nalazi hranu i počela da zbog nje dolazi na »moje« mesto. Sve je išlo po planu i zahvaljujući tome što sam u ovu »kampanju« uključio kolegu kome je bara bliža nego meni, pa smo se smenjivali u redovnom prihranjivanju.
Posle nekoliko dana došlo je vreme za probijanje leda .Osećanja su mi bila pomešana – nadao sam se ulovu, a opet, nisam znao šta se na takvoj vodi može očekivati, tj. da li su je ribokradice »sterilisale« (potpuno je poharavši kao mnoge druge male stajaćice u okolini Beograda) ili u njoj još ima barskih »dukata«.
NA ODREDIŠTE SAM STIGAO OKO podneva, probijajući se kroz saobraćajnu gužvu gonjen za mene predugačkom ribolovačkom apstinencijom. Pošto je mesto, premda raskrčeno, bilo prilično skriveno, a pecaroši su na toj vodi malobrojni, mogao sam sebi da dozvolim da tako kasno dođem na njega.
Kao po pravilu, odmah po početku pecanja na šećerac su kidisali cverglani, koji su me brzo »ohladili« tj. spustili na zemlju. Očekivao sam, međutim, da će posle nekog vremena oni napustiti hranilište, a da će na njihovo mesto doći ribe kojima sam se nadao.
To se i dogodilo, pa su nakon patuljastih somčića počele da se javljaju sitne bodorke i crvenperke, koje sam pokušavao da izbegnem koristeći veće udice namamčene krupnijim zrnima kukuruza šećerca. Takav pristup je doneo dosta promašaja, ali i prve babuške, prelepe zlatnosmeđe boje. Kada su počele da se javljaju, pomislio sam: »Vredelo je!«. A u tom osećaju učvrstilo me je javljanje prvog šarana, teškog oko 1,5 kg, koji je došao oko 17 č, nakon što se sunce spustilo dovoljno nisko da na moje mesto padne senka. Nažalost, upetljao se u lokvanj i potom oslobodio udice, ali sam za utehu do kraja ovog pecanja imao još nekoliko sitnijih, sasvim dovoljno da »premijeru« proglasim potpuno uspelom i da iz toga izvučem dodatni motiv za nastavak akcije, u kojoj je moj kolega ovog puta učestvovao samo kao posmatrač.
NAREDNI DANI DONOSILI SU mnogo zanimljivih zbivanja... (-Ceo tekst možete pročitati u listu Ribolov br. 544-)