Većina ribolovaca svesno ili nesvesno teži ponavljanju obrazaca koje su memorisali kao uspešne, pa iz godine u godinu idu na iste terene i na njima pecaju koristeći iste mamce, prihrane i pristup. Ima, međutim, i onih koji nastoje da svake sezone obogate svoja znanja i iskustvo, pa dosta eksperimentišu i traže nove terene, tehnike, prezentacije...
Početak decembra. Sedim u toploj sobi sa šoljom čaja s rumom u ruci i gledam kroz prozor. Sveopšte sivilo, drveće bez lišća, ledena kiša koja se pretvara u susnežicu i jak severac koji prodire do kostiju definitivno su stavili tačku na ovu ribolovnu sezonu, odvrativši me od same pomisli da makar i nakratko izađem na obližnju reku. Iako dan kada sam slobodan od posla redovno koristim za pecanje, ovog puta procenjujem da je ipak pametnije ostati u zatvorenom, ne samo zbog toga što to veoma loše vreme traje već nekoliko dana, nego i zato što je voda na koju sam hteo da idem brzo narasla i drastično se ohladila, pa su šanse da se kući vratim smrznut i pokisao, a bez ijednog udarca za nekoliko sati, više nego realne. Razum je tako pobedio u ovoj rundi, ali sam ipak iskoristio priliku da budem na vodi, makar samo u mislima, pa sam seo za računar kako bih pregledao slike sa ovogodišnjih pecanja. I čim sam počeo da ih otvaram, kao da sam ušao u vremeplov, jer sećanja su navirala poput nezaustavljive bujice.
Početak godine za mene je bio u znaku ograničenja kretanja. U severnoj Italiji, gde živim, na snazi je bila zabrana kretanja van granica opštine stanovanja. Nije mi bilo jasno zašto je dozvoljen odlazak u tržne centre, u kojima je uvek mnogo ljudi, te je i mogućnost da se zaraza raširi velika, a ne sme se ići na vodu, gde smo po pravilu sami (na mestima na kojima ja pecam uglavnom nema žive duše kilometrima unaokolo), pa nema ni realne opasnosti od bolesti. Iskren da budem, u nekoliko navrata sam rizikovao kaznu, ali sam je izbegao jer me niko nije ni video niti kontrolisao.
TE IZLASKE U JANUARU I FEBRUARU, kao i obično, posvetio sam lovu klena na crviće ponuđene na izuzetno finim sistemima. To je za italijanske ribolovce »visoka škola«, tj. posebno cenjen vid pecanja, i prilika za tu vrstu aktivnosti se željno iščekuje. I ja sam jedan od onih za koje to predstavlja poseban izazov i godinama nastojim da se usavršim u tome. Može se bez preterivanja reći da je na Apeninskom poluostrvu to nešto poput sezonskog nacionalnog sporta, koji preko zime praktikuju hiljade pecaroša, ali uglavnom vožnjom plovka, na dugačke bolonjeze štapove (teleskope sa vođicama i mašinicom). Italijani su priznati evropski (pa time i svetski) velemajstori u toj disciplini, koja se masovno upražnjava na klenom bogatim rekama i kanalima od severa do juga zemlje, većinom veoma pogodnim za bolonjeze tehniku, koja je i nastala kao rezultat traganja za načinom pecanja koji bi bio najefikasniji na tim vodama. U potrazi za najefikasnijim pristupom stiglo se do toliko finog pribora da se i kapitalni klenovi pecaju na udice veličine od 20 do 26 (!?), na koje jedva stane i jedan mali crv ili pinki, a koje su na predvezu od najlona ili fluorokarbona čiji je prečnik nekada i svega 0,07 mm, što traži izuzetno umeće ne samo kada treba izvaditi iole krupniju ribu već i kada treba zabaciti i voditi takav sistem a da se ne zamrsi. Krajnje granice u finoći pribora, bar kad je o pecanju na evropskim vodama reč, dosegnute su u ovom lovu na krupnog klena, jer finiji pristup (tj. manje udice i tanji najlon) i ne postoje.
IPAK, FIDER, IAKO JE NAJMLAĐA TEHNIKA lova tzv. mirnih vrsta riba, za veoma se kratko vreme dosta približio bolonjezu i po popularnosti i po efikasnosti, pre svega zbog mogućnosti koje pruža i brojnih nijansi u pristupu koje je moguće primeniti u različitim situacijama. Fiderom se ostvaruju izvanredni ulovi na najfinije sisteme, ali moram da priznam da je bolonjeze tehnika ukupno uzev ipak efikasnija, pre svega zbog veće pokretljivosti mamca. Crvić ponuđen na minijaturnoj udici i najtanjem mogućem predvezu, koji se i ne vidi, kada je nošen brzinom toka tik iznad dna, neodoljiv je zalogaj i za najkrupnije i najopreznije klenove jer ribi deluje potpuno prirodno. A maksimalna prirodnost, tj. idealna brzina kretanja i savršeno ponašanje mamca postižu se ne samo finim sistemom već i idealno raspoređenim otežanjem (olovnim sačmicama i eventualnom »suzom«), koje majstori drugačije grupišu zavisno od brzine i dubine vode na svakom mestu.
FIDEROM MOŽEMO POSTIĆI SVAŠTA, ali ne i takvu prirodnost mamca, ali baš ta »mana« ove tehnike mene motiviše da svake zime isprobavam nove sisteme ili da modifikujem stare ne bih li se što više približio praktično idealnoj prezentaciji kakvu vožnja plovka može da pruži. To možda nekome deluje kao nemoguća misija, ali ja smatram da fider, iako se smatra stacionarnom tehnikom, zapravo predstavlja nešto više budući da su mnogi fider sistemi polupokretni ili pokretni, tj. dozvoljavaju mamcu da se u nekoj meri kreće nošen snagom toka. Usklađivanje brzine kretanja mamca, dobra detekcija trzaja koja omogućava pravovremenu kontru i amortizovanje silovitih udaraca krupnog klena na osetljivom priboru i sistemu su tri bitna elementa koje nije nimalo lako uskladiti, no upravo to meni predstavlja poseban izazov. A posebno je sve to teško kada se peca fider tehnikom sa predvezom prečnika manjeg od 0,10 mm.
Iako sam izlazio više puta na poznate terene, moram priznati da nisam ostvario neke posebno zapažene rezultate, tj. nisam imao ni prave kapitalce po ovdašnjim merilima, ni ulove velikog broja sitnijih riba. Istina, to su sve bili izlasci od po 2-3 sata, ali nekad je i to sasvim dovoljno za odlično pecanje, a ja sam se često vraćao kući bez »pipanja«. Isprobavao sam razne prihrane i prezentacija, ali najbolje sam prolazio uz klasičan klenaroški pristup – primamljujući ribu samo crvima u hranilici magot tipa, te pecajući dugačkim predvezom sa sasvim sitnom udicom, uz povremeno zatezanje i otpuštanje strune. Nezaobilazan faktor uspeha bilo je i ogromno strpljenje, jer bi u većini slučajeva prvi udarci usledili tek sat do sat i po od prvih zabačaja. Naravno, neophodna je bila i maksimalna koncentracija, jer... (-Ceo tekst možete pročitati u listu Ribolov br. 548/549-)