Lov bele ribe fider tehnikom na Drini prilično je zahtevan, kako zbog veličine reke, neretko teškog terena i jakog toka na mnogim izglednim mestima, tako i zbog velike prosečne težine bele ribe koja se hvata. Ali kada se iskusni ribolovci na pravi način pripreme i uz to imaju sreće da naiđu na povoljan vodostaj i prozirnost, rezultat može biti izuzetan
Sa drugarom i kolegom po štapu Ivanom Filipovićem iz Užica, mladom nadom srpskog ribolova, dosta dugo sam planirao druženje na vodi. Najpre smo imali nameru da to upriličimo na Zapadnoj Moravi, na koju Ivan ne ide prečesto, ali nas je u tome omela velika promena vremena (sneg pa naglo otopljenje), nakon koje su i ta reka i mnoge druge u njenom slivu »udarile u obalu«, tj. nadošle toliko da se nije moglo uspešno pecati nigde, pa ni u najposećenijim zimovnicima u Trsteniku i Ugljarevu. Zato smo se bez mnogo premišljanja opredelili za odlazak na Drinu kod Višegrada, gde voda tada još nije bila velika, te je obećavala uspešan ribolov.
BRZO SMO SE ORGANIZOVALI I DOGOVORILI šta ko nosi i kojim ćemo kolima ići kako bismo se nekako u jedno vozilo smestili i nas trojica (išao je sa nama i vrsni fideraš Miloš Jolović, moj sugrađanin iz Ivanjice) i velika količina pribora, praktično neophodna za iole ozbiljniji moderni fider ribolov. Nas dvojica krenuli smo iz Ivanjice već oko 3 sata ujutru. Noć je bila mirna i topla za zimsko doba, a sneg se davno otopio i putevi su bili suvi, tako da smo na Belim zemljama iznad Užica bili već oko 4,15 č. Ivan nas je čekao kao zapeta puška, pa smo se dali na pakovanje, odmah potom nastavivši put, tokom kog je Ivan, kao najmlađi član ekipe, sedeo na zadnjem sedištu, maltene zatrpan opremom. Već oko 4,45 č bili smo na granici, koju smo prešli nešto pre 5 č, i oko pola sata kasnije stigli smo u još uvek uspavani Višegrad, u kome se, kada smo ugasili motor, mogao čuti samo lavež ponekog psa iz daljine.
MESTO ZA RIBOLOV SMO UNAPRED odabrali, pa smo odmah krenuli put Višegradske banje i platoa ispred tamošnjeg kajakaškog kluba. Ovaj deo Drine posebno volim jer je pitom i pristupačan – auto je bukvalno na tri koraka od mesta gde se peca, a plato je čist i sa njega se riba može loviti doslovce u patikama. Vodostaj je bio malo viši nego što smo očekivali, ali to nije imalo nikakvog uticaja na naše planove i pristup, jer na ovom mestu reka je umirena jezerom koje počinje nešto niže i po vodostaju koji smo zatekli na delu gde pecamo već je jedva tekla
Brzo smo se postavili i bacili na montiranje pribora, a potom i na mešanje hrane. Kako smo se dogovorili da jurimo ploticu, rešili smo da napravimo istu hranu za svu trojicu – slatkastu mešavinu od po 25% Milo Savetta i Sensas 3000 Gros Gardons, te 50% Sensas Super Prima Gardons, a u tu smesu smo dodali dobro poznati Sensas Aromix Gardons, koji primamu čini još atraktivnijom. Nakon mešanja i prosejavanja ubacili smo u posudu i 2 kg teške zemlje, a u hranu smo dodavali žive i mrtve crve i hlebne mrve Carp Zoom, najbolji proizvod te vrste koji sam do sada koristio. Milo Savetta je primama krupnije granulacije, koja dobro »pije vodu«, pa je dodatno kvašenje bilo obavezno, a na lepljivu smesu sa blagom aromom banane je Aromix dodatak veoma lepo legao, tako da smo dobili savršenu kombinaciju za plotice, takvu da uz to može da ponese dosta crva, kojih smo za ovo pecanje (za primamu i mamac) spremili cela tri litra.
SVANULO JE DOK SMO uživali u kafi na obali Drine, a odmah nakon toga pozabavili smo se pravljenjem sistema i završnim pripremama. Ivan je zauzeo najvišu poziciju, a Miloš najnižu. Ja sam sačekao da Ivan proba na koju se hranilicu može pecati (tj. da utvrdi koja će stajati nepomično na dnu na odabranoj daljini), pa sam se na osnovu toga opredelio za Formax Visage od 3,9 m, težine bacanja 100 g, vrlo žilav štap pogodan za upotrebu čak i sa hranilicama maksimalne težine za koju je deklarisan... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 550-)