Promenilo se malo toga. Ali...

Sa­ma či­nje­ni­ca da iz go­di­ne u go­di­nu sve vi­še ri­bo­lo­va­ca u Sr­bi­ji ne od­no­si sva­ku ri­bu ko­ju bi po pro­pi­si­ma ima­la pra­vo da uzme ni­je do­kaz da se ukup­no sta­nje na na­šim ri­bo­lov­nim vo­da­ma me­nja na bo­lje, ali po­ka­zu­je da po­ten­ci­jal za po­zi­tiv­ne pro­me­ne ite­ka­ko po­sto­ji

U le­gen­dar­noj re­kla­mi za svo­je­vre­me­no ve­o­ma po­pu­lar­no do­ma­će pi­vo Pils Light (ko­je je, ako ne gre­šim, pre­sta­lo da se pro­iz­vo­di i pre ne­go što je Apa­tin­ska pi­va­ra za nas po­sta­la stra­na), Si­ni­ša Mi­haj­lo­vić je kon­sta­to­vao da se mno­go to­ga pro­me­ni­lo to­kom nje­go­ve ka­ri­je­re, ali da ne­ke stva­ri osta­ju uvek iste. Na pi­ta­nje va­že li te re­či ne­ka­da­šnjeg fud­bal­skog asa i za si­tu­a­ci­ju u srp­skom ri­bo­lo­vu, tj. na na­šim ri­bo­lov­nim vo­da­ma, ja bih (či­ni mi se kao i ve­ći­na is­ku­snih ko­le­ga), ako ne bih mno­go raz­mi­šljao, od­go­vo­rio da se kod nas ne me­nja ni­šta, ili ako se i me­nja – on­da je to sko­ro is­klju­či­vo na­go­re. Me­đu­tim, ana­li­zi­ra­ju­ći po­sled­njih ne­de­lja sve ono što se u na­šem ri­bo­lo­vu i u ve­zi s njim do­ga­đa­lo to­kom pret­hod­ne 21 go­di­ne, ko­li­ko iz­la­zi list ko­ji upra­vo či­ta­te (a či­ji pr­vi broj no­si da­tum 5. ja­nu­ar 2001), do­šao sam do za­ključ­ka da se bar jed­na stvar, i to ne baš ne­va­žna, pro­me­ni­la znat­no na­bo­lje. To je, ve­ru­jem da će se mno­gi od vas slo­ži­ti, od­nos ov­da­šnjih ri­bo­lo­va­ca pre­ma upe­ca­noj ri­bi.

KAO I MNO­GI DRU­GI pe­ca­ro­ši mo­jih go­di­na, još uvek se se­ćam bro­ja no­vo­sad­skog ma­ga­zi­na Ri­bo Re­vi­ja iz pr­ve po­lo­vi­ne de­ve­de­se­tih go­di­na na či­joj je na­slov­noj stra­ni bio naš ze­mljak To­mi­slav Po­po­vić sa naj­ve­ćim ša­ra­nom do ta­da uhva­će­nim na ne­mač­kim vo­da­ma (kon­kret­no na re­ci Ne­kar), a na ne­ko­li­ko unu­tra­šnjih stra­na ob­ja­vljen je tekst u kom je To­ma Karp (ka­ko su ga već ta­da ko­le­ge zva­le) ob­ja­šnja­vao i ka­ko pe­ca na na­ma u to do­ba prak­tič­no ne­po­zna­te boj­li ku­gli­ce, a i ka­ko je i za­što vra­tio u vo­du i tog ša­ra­na i sve dru­ge ko­je upe­ca. Oni­ma ko­ji su u to vre­me, ka­da je in­ter­net prak­tič­no tek bio u po­vo­ju, ima­li ne­što in­for­ma­ci­ja o ri­bo­lo­vu u Evro­pi i ši­rom sve­ta, bi­lo je isti­na po­zna­to da po­sto­ji ne­ka­kav »uhva­ti i pu­sti« po­kret, ko­ji pod­ra­zu­me­va da se ne vra­ća­ju u vo­du sa­mo ri­be is­pod me­re, pre­ko do­zvo­lje­ne ko­li­či­ne i one ko­je su upe­ca­ne to­kom lo­vo­sta­ja, već i sve (ili sko­ro sve) osta­le. Ali mi­slim da do tog mo­men­ta ni­ko od nas ni­je mo­gao da u bi­lo ko­joj ri­bo­lo­vač­koj pu­bli­ka­ci­ji na srp­skom je­zi­ku pro­či­ta iz pr­ve ru­ke is­ku­stvo ne­ko­ga ko na taj na­čin po­stu­pa i ob­ja­šnje­nje za­što to ra­di. Da­ka­ko, bi­lo je, kao što i sa­da ima, i onih ko­ji su sma­tra­li i dru­ge ube­đi­va­li u to da je vra­ća­nje upe­ca­nih ri­ba u vo­du iz­mi­šljo­ti­na, da to za­pra­vo ni­ko ne ra­di, i da i te na­vod­no pu­šte­ne ri­be za­vr­še u ti­ga­nju ili rer­ni kao i sve osta­le.

NO IAKO JE PU­ŠTA­NJE ri­ba ko­je su po svim pro­pi­si­ma mo­gle bi­ti uze­te, a pri če­mu su ne­ke bi­le još i ka­pi­tal­ne, ta­da bi­lo prak­tič­no ne­za­mi­sli­vo, ipak je kod iz­ne­na­đu­ju­će ve­li­kog bro­ja ko­le­ga već taj pr­vi tekst od­mah pro­iz­veo že­lju da i sa­mi pro­ba­ju da ta­ko po­stu­pa­ju. Kod ne­kih se ra­di­lo tek o ra­do­zna­lo­sti, tj. o že­lji da se pro­ba ne­što no­vo i za ta­da­šnja shva­ta­nja kraj­nje neo­bič­no, ali je ve­ći­na od­mah raz­u­me­la i pri­hva­ti­la ar­gu­men­ta­ci­ju ko­ju je Po­po­vić iz­neo. Ona se, naj­kra­će re­če­no, svo­di­la na to da s jed­ne stra­ne ri­ba ima pra­vo da ži­vi, a s dru­ge da je to i u in­te­re­su nas ri­bo­lo­va­ca, jer što ona du­že ži­vi, to će se vi­še pu­ta iz­mre­sti­ti, pa će­mo i mi ima­ti iz go­di­ne u go­di­nu mo­guć­nost da sve uspe­šni­je pe­ca­mo. A šta god da je bio či­ji mo­tiv, iz­ve­sno je to da su fo­to­gra­fi­je vra­ća­nja ulo­va (vi­deo-za­pi­se sa pe­ca­nja ta­da je još ma­lo ko pra­vio) po­če­le da se sve če­šće po­ja­vlju­ju, te da su sko­ro svi oni ko­ji su na­kon to­ga po pr­vi put u vo­du vra­ti­li ri­bu ko­ju su mo­gli da za­dr­že ka­sni­je po­sta­li za­go­vor­ni­ci (da­nas bi se re­klo »pro­mo­te­ri«) »uhva­ti i pu­sti« pri­stu­pa ri­bo­lo­vu.

RE­ZUL­TA­TE TO­GA SVI MI vi­di­mo da­nas i u ovom li­stu (je­di­nom iz­da­nju o slat­ko­vod­nom ri­bo­lo­vu ko­je još uvek op­sta­je na pod­ruč­ju biv­še SFRJ) i na in­ter­ne­tu i na te­re­ni­ma na ko­je ide­mo – sve vi­še ri­bo­lo­va­ca vra­ća upe­ca­ne ri­be ra­znih vr­sta i ve­li­či­na u vo­du i sve je ma­nje onih ko­ji se to­me ču­de. Do pre sa­mo dva­de­se­tak go­di­na to je ov­de bi­la ret­ka po­ja­va, ko­ja je po­seb­no is­ti­ca­na, hva­lje­na i ko­men­ta­ri­sa­na, a sa­da je to­li­ko če­sta da u mno­gim bro­je­vi­ma Ri­bo­lo­va bu­de ob­ja­vlje­no tek po ne­ko­li­ko sli­ka ri­ba ko­je ni­su pu­šte­ne (a pri tom, kao što zna sva­ko ko ovaj list re­dov­no či­ta, je­dva da po­ne­ku ru­bri­ku ob­ja­vi­mo sa re­vi­ra na ko­ji­ma se ulov vra­ća za­to što je to oba­ve­zno).

JA­SNO JE DA TO NE OD­RA­ŽA­VA re­al­no sta­nje stva­ri, tj. da ne go­vo­ri o to­me ko­li­ki pro­ce­nat... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 550-)