U prvom izlasku na omiljenu ribu nakon duge pauze većina posvećenika uživa bez obzira na ishod. Ali zadovoljstvo je još veće kada kao nagrada za uloženo vreme i energiju dođe ulov krupne ribe ostvaren na dobro odabranu varalicu nakon uzbudljive borbe
Posle punih pet meseci dočekali smo i taj prvi mart, dan kada se završava lovostaj na potočnu pastrmku, što mušičari i varaličari koji vole nadmudrivanje sa tom ribom čekaju sa praktično jednakim nestrpljenjem kao učenici letnji raspust ili stariji ljudi prvi izlazak na otvoreni prostor posle više meseci provedenih u četiri zida. Iako nisam od onih koji su se specijalizovali za lov pastrmke najlakšim varijantama varaličarenja, već lovim ribu na veštačke mamce najrazličitijim pristupima – od slatkovodnog ultralajt spininga do morskog »super hevi hard« vertikalnog džigovanja, svake godine prvog dana po prestanku lovostaja na pastrmku obavezno otvorim sezonu na Resavi blizu Despotovca (u kom živim). Tu reku – koja je poslednjih godina svašta pretrpela i više nije ni izbliza onako atraktivna za ribolov kao nekad, iako se na njoj još može upecati i poneka lepa riba – bez preterivanja odlično poznajem, a na njoj varaličarim samo u proleće, laganim priborom, da bih u leto, kada nivo opadne i voda se sasvim izbistri, prešao na mušičarenje klena u njenom donjem toku.
OVE GODINE, DELOM ZBOG HLADNOG VREMENA a delom zbog nedostatka volje, pastrmsku sezonu otvorio sam tek u nedelju 6. marta, i to posle podneva, nakon što sam rešio da po zimi i vetru ipak bar nakratko skoknem na par izglednih mesta, ne očekujući pri tom ništa posebno jer sam bio uveren da u još uvek hladnoj vodi riba nije mnogo zainteresovana za jurnjavu za plenom.
Čim sam po dolasku na prvo odabrano odredište izašao iz kola, bilo mi je potpuno jasno da ću se dobro smrznuti; u Despotovcu jeste bilo hladno, ali ovde u brdu je temperatura bila još nekoliko stepeni niža, pa mi ni veoma topla i kvalitetna garderoba nije mnogo vredela. Odlučio sam, međutim, da ipak pretražim potes dug nekih 500 metara i da na njemu za ovaj put završim sa pecanjem na delu gde Resava prolazi kroz privatni posed jednog mog prijatelja.
Dok sam kroz prelepu šumu gazio po plastičnim flašama, sve vreme sam razmišljao kako su ljudi stoka, jer ne samo da bacaju smeće u vrtače oko reke već poslednjih godina tu kristalno bistru vodu guraju u cevi mini-hidroelektrana, ubijajući život u njoj. Te mračne misli mi je ubrzo nakon što sam počeo sa ribolovom prekinula jedna mala potočna pastrmka koja je zagrizla silikonskog crvića montiranog na Vortex olovnu glavicu od 1 g. Nisam hteo da je mučim dugim zadržavanjem van vode radi slikanja, koje bi sa već tada promrzlim prstima sigurno potrajalo.
MISLIO SAM DA ĆE TO biti sve za taj dan što se pastrmke tiče, jer je veoma hladna i visoka voda bila još i vrlo bistra, tako da su uslovi ukupno uzev bili sve samo ne povoljni. Bio sam uveren da ono malo pastrmki što je preživelo zimske »mesare«, koji ih love svim sredstvima i mamcima, sada ispod kamenja ili u čkaljama čeka toplije dane. Međutim, kada sam došao na deo sa nešto dubljom vodom, rešio sam da malog gumenog crva na sitnoj udici sa laganom olovnom glavom, na kog sam do tada pecao i koji mi je doneo »upis«, zamenim znatno većim (dužine između 4 i 5 cm, po mojoj proceni) i montiranim na znatno veću udicu sa nalivenim olovom od oko 3,5 g. Zabacio sam i uverio se da sam dobro odabrao, jer je mamac mogao da stigne do dna i uz to je veoma izazovno radio i pri uzvodnom povlačenju i dok ga je rečni tok nosio nizvodno, ali sam gledajući njega krajičkom oka primetio na samom dnu nešto što je ličilo na pastrmku... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 554-)