Ribolovci često s pravom krtitikuju pojedine upravljače ribolovnim vodama za nedovoljan angažman, ali neki očekuju od njih da rade i ono za šta uopšte nisu nadležni ili da se izbore i sa onim problemima koje iz raznih razloga ne mogu da reše na efikasan način
Poslednjih nedelja, sa završetkom sezone pecanja po zimovnicima i sa uobičajenim – za ovo doba godine – naglim porastom vodostaja nekih manjih tekućica izazvanim topljenjem snega, u ribolovačkim grupama na društvenim mrežama objavljeno je više slika gomila smeća koje su pecaroši ostavili na popularnim revirima ili koje su nesavesni bacili u vodu odnosno kraj nje kako bi ga bujice odnele. Nažalost, na to je većina nas oguglala do te mere da iole veću pažnju takve fotografije privuku tek ako je količina đubreta na njima izuzetno velika ili su praćene nekim oštrijim komentarom onog ko ih postavlja.
Upravo je ovo drugo bilo povod za jednu podugačku raspravu u kojoj je mnogo ljudi različitim komentarima i stavovima reagovalo na neuvijenu kritiku koju je na račun neodgovornih i aljkavih ribolovaca uputio jedan profesionalni ribočuvar. Taj čovek, inače na glasu kao vrlo savestan i vredan kad je reč o kontroli voda koje su mu poverene i o zaštiti ribljeg fonda, nije propustio da uz fotografiju hrpe smeća na jednom popularnom reviru iskritikuje one za kojima je to ostalo, dodavši da ribočuvari nisu obavezni da skupljaju đubre koje ribolovci bacaju, a što neki očigledno očekuju, budući da se sve češće osim rasutog otpada mogu videti na obalama i smeća pune kese okačene na grane drveća ili ostavljene na zemlji sa idejom da ih neko drugi odnese na odlagalište.
INTERESANTNE SU, A REKLO BI SE I indikativne bile reakcije koje su usledile. Dosta je bilo onih koji su gotovo potpuno ravnodušno konstatovali da smeće za ribolovcima ostaje svuda i da je očito besmisleno nadati se da će se to samo od sebe promeniti dok se ne promeni kaznena politika, tj. odnos države prema tom pitanju. Bilo je, međutim, i evidentno ogorčenih ljudi, kako onih koji se odgovorno (tj. normalno) odnose prema svom okruženju, tako i onih kojima je više od slike divlje mini-deponije na obali ribolovne vode i od toga što mnogi ribolovci očigledno bacaju đubre bez ikakvog ustručavanja zasmetao stav ribočuvara da je njegov posao da kontroliše poštovanje propisa u vezi s ribolovom i da sprečava njihovo kršenje, a ne i da čisti obale za onima koji ih bezobzirno prljaju. Naime, ispostavilo se da nije malo onih kojima deluje logično da ribočuvar bude i neka vrsta domara ili higijeničara na ribolovnoj vodi, ali gotovo niko od onih koji tako misle nije pomenuo da bi bilo logično da ribočuvar ima ovlašćenja poput, recimo, američkih rendžera, tj. pravo i obavezu da direktno podnosi prijave ne samo protiv onih koji krše Zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda i prateće podzakonske akte (o priboru i sredstvima kojima se peca, te o merama, lovostajima i dozvoljenom dnevnom ulovu), već i protiv onih koji u vodu ili na obalu bacaju smeće ili na bilo koji drugi način degradiraju i ugrožavaju prirodu.
A TO NAS DOVODI DO JEDNOG od brojnih po mom sudu nedovoljno dobro regulisanih aspekata zaštite ribolovnih voda i ribljeg fonda – pitanja ovlašćenja i dužnosti ribočuvara i korisnika ribarskih područja odnosno zaštićenih područja ali i njihovih realnih mogućnosti da svoj posao obavljaju tako da zaista efikasno sačuvaju poverene im prirodne resurse ne samo od ribokrađe već i od svega ostalog što ugrožava i riblji fond i prirodu u celini. Pri čemu je odnošenje bačenih kesa, konzervi i flaša, nažalost, jedan od još i najmanjih problema, a vrlo verovatno i najlakše rešivih, kao što će se videti kada pomenemo one ostale, koji manje upadaju u oči.
KORISNIK JE, PRIMERA RADI, PO ZAKONU o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda dužan da izvesti ministarstvo o svakom uginuću riba na vodama o kojima se stara, kao i da u svom programu upravljanja definiše procedure za otkrivanje i suzbijanje zagađivanja ribolovnih voda. Zabranjeno je istim zakonom i zagađivati ribolovnu vodu štetnim i opasnim materijama koje mogu menjati ili pogoršavati njen ustaljeni kvalitet i na taj način ugrožavati riblji fond, a ako dođe do promene fizičkih, hemijskih ili bioloških odlika ribolovne vode koje štetno deluju na ribu ili postoji opravdana sumnja da će do toga doći – korisnik je dužan da preduzme odgovarajuće mere, uključujući i izlov ugrožene ribe radi njenog spasavanja i translokaciju u drugu ribolovnu vodu.
MEĐUTIM, IZMEĐU TIH obaveza na papiru i efikasnog delovanja u praksi, tj. isterivanja pravde u slučaju da dođe do iole većeg zagađenja, zjapi ogromna provalija, koja (kao da) je napravljena sa željom da veliki trovači... (-Ceo tekst možete pročitati u listu Ribolov br. 555-)