Savsko jezero (Ada Ciganlija) veoma je izazovna voda za varaličarenje, i to pre svega grgeča, koji dostiže zavidne dimenzije i može se loviti na razne varalice, pogotovo u periodu posle mresta. Međutim, u poslednja dva meseca uslovi nisu bili povoljni, pa je i ulova bilo manje nego inače u ovo vreme, premda su najuporniji i najveštiji imali zanimljiva pecanja
Mrest grgeča na našim ravničarskim vodama po pravilu se završava sredinom ili krajem aprila. Potom nastupa kratak period tokom kog se ovaj mali predator intezivno hrani i tada možemo loviti zaista dobre komade. Neretko jedinke budu čak krupnije a i dobijamo ih u većem broju nego u jesen, kada je bandar takođe vrlo aktivan jer se sprema za deo godine tokom kog će morati da podnosi hladnu vodu i oskudicu hrane. To vreme posle mresta, kada se često na grgečom bogatijim vodama na štapu mogu naći i ribe duže od 30 cm, ne traje dugo već svega nedelju ili dve, a na vodi omiljenoj prestoničkim »bandaržijama« – Savskom jezeru (Adi Ciganliji) – on pada negde krajem aprila i početkom maja.
MEĐUTIM, OVOG PROLEĆA TAJ CUG, ako ga je i bilo, nisam iskoristio, delom zbog neodložnih obaveza, a delom zbog niskog vodostaja, koji je ribolov činio mnogo težim i manje uspešnim nego što je uobičajeno kada su sredinom proleća uslovi normalni. No čim su se hidrološke prilike koliko-toliko popravile i ukazala mi se mogućnost da opet idem na pecanje, izašao sam dva puta na jezero, u nadi da će se osim sitnijih jedinki, koje sam najpre očekivao, ipak javiti i bar neko prugasto »prase«, tj. veći grgeč.
Druga polovina maja ove godine definitivno nije bila tipična, s obzirom na to da su dnevne temperature vazduha u više navrata prelazile 30 podeok, što se direktno odražava i na temperaturu vode Savskog jezera, koja je bila veća od 20 stepeni već u ranim jutarnjim satima, tj. oko 6, kada sam stigao na Adu Ciganliju kako bih koliko je to uopšte moguće izbegao gužvu na ovom popularnom izletištu i poligonu za razne vidove rekreacije mnogih Beograđana.
POČEO SAM, KAO I OBIČNO, SA MALIM šedovima, dužine 5 cm (Keitech Easy Shiner, Crazy Fish Vibro Worm, Sakura Slit Shad...), montiranim na male vorm udice otežane čeburaškama od 3 g. No već posle nekoliko zabačaja bilo mi je jasno da će biti teško prevariti nekog krupnijeg bandara, jer su oni sasvim sitni, ali i brojne sunčice, skoro neprekidno »kljucali« po silikoncima. Zato sam ovog puta uradio nešto što inače u ovom periodu ne činim gotovo nikada – prešao sam na još manju varalicu – Angler Notes Slap Shad od 4 cm, proizvod mog dobrog drugara Jovana Stojanovića, i posle nekoliko zabačaja sam se i upisao, da bih potom nastavio da sporadično dobijam ribu, premda je čak i sa tako malom gumicom bilo mnogo nerealizovanih sasvim sitnih »čvrkanja«.
PRIBLIŽNO SAT KASNIJE odlučio sam da se ipak vratim većim »gumicama« i nisam pogrešio, jer se ubrzo na mom 183 cm dugom štapiću Westin Streetstick, težine bacanja 1–5 g, našao lepši grgeč, od 25-26 cm, koji je stvarno bio prava premija u mnoštvu malih, dugih tek 10–15 cm, s kojima sam se tog jutra nadmudrivao.
Na osnovu iskustva od prethodnih godina bilo mi je već tada jasno da je prošao »poslemresni« cug, tokom kog jata grgeča predvođena krupnim jedinkama intenzivno jedu... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 559-)