Ima mnogo istine u staroj dosetki koja kaže da iako skoro svako ko peca priželjkuje bogate ulove u svakom izlasku, svuda na svetu 10% ribolovca hvata 90% ribe. Razlog za to vrlo je jednostavan – mali je broj onih koji su spremni da o svakom pecanju unapred dobro razmisle i za njega se temeljno pripreme
Posle uspešnog izlaska na jedan od najpopularnijih delova Tamiša, onaj kod Farkaždina (o čemu pišem na strani 5 ovog broja Ribolova), pecanje na Tisi kod Knićanina (još jednom kultnom terenu, nadaleko poznatom u našim ribolovačkim krugovima) bilo je logičan nastavak letnjih »ekspedicija« moje ekipe. Ali kao i u slučaju Farkaždina, nije bilo prostora za veliki optimizam jer su proverene informacije govorile da riba i tu promenljivo radi. Inače, pošto se krećem u društvu fideraša iz svih krajeva Srbije, a sa mnogima kontaktiram preko društvenih mreža, primetio sam da čak i neke verziranije kolege misle da je na gorepomenutim revirima ulov prosto zagarantovan, samo li se nađe slobodno mesto. Naravno, stvari uopšte ne stoje tako, naročito ne na Tisi, koja zna da pred pecaroše postavi gotovo nerešive zadatke. Zbog toga, kada planiramo bilo koji izlazak na vodu, moji drugari iz ekipe i ja uvek pođemo od pitanja »gde«, a odmah potom na red dolazi i »kada« (jer i neki tradicionalno izdašni lokaliteti umeju da u dužem periodu budu pravi »bunari«), pa tek kada nađemo zadovoljavajuće odgovore na ta dva pitanja prelazimo na treće (ništa manje bitno) – »kako«.
A U TRAŽENJU ODGOVORA NA TO treće pitanje već svako od nas polazi od sopstvenih afiniteta, stila pecanja i ciljane ribe u datoj prilici. Konkretno, Marko je ovog puta imao informacije da se pojedinim danima u Knićaninu dobijao šaran solidne prosečne težine, i to na tradicionalan način – pecanjem sa hranilicama od spiralno uvijene žice punjenim kuvanom prekrupom i dvema udicama »šarankama« na »brkovima« (bočnim predvezima koji stoje u istoj visini u odnosu na glavnu strunu, jedan sa njene leve strane, a drugi sa desne). Inače, prekrupu kao primamu za rečnog šarana izvanredno uspešno koristi moj prijatelj Aleksandar Jelušić (o čemu je u nekoliko navrata pisao i u Ribolovu, poslednji put pre par brojeva), a i ja sam se, loveći s njim na Dunavu, u njenu efikasnost uverio, ali iako mi je ovog puta i šaran bio na spisku ciljanih vrsta, posle lovostaja sam se baš uželeo i lepih deverika, po kojima je Knićanin čuven. Istina, još nije bilo dojava o ulovima »lopatara« od kilograma i težih, ali su mi i one od 300-400 g bile i te kako interesantne... a babuške se na tom terenu podrazumevaju, tj. uvek očekuju. Stoga, iako sam znao da će Marko za sve nas obezbediti dovoljne količine primame od kuvane prekrupe (koju i on majstorski priprema), u potpunosti sam se spremio i za »moju verziju« tiskog fiderisanja manjih ciprinida, sa idejom da lovim i na jedan i na drugi način dok eventualno ne utvrdim koji u konkretnoj situaciji daje bolji rezultat. Nikada nisam bežao ni od toga da probam nešto novo ali ni od vraćanja na staro, nekad i samo radi podsećanja na neka prohujala a lepa pecaroška vremena.
ALI DA BISMO SVE TO PROBALI, trebalo je najpre da nađemo dobra mesta na izuzetno popularnom terenu kod Knićanina, gde u ovo doba godine vikendom po pravilu ima više ljudi nego prostora za pecanje. Srećom, Marko, Goran i ja smo bili slobodni i u subotu i u nedelju, pa smo odlučili da na vodu krenemo prvog dana vikenda, prenoćimo pored Tise i u nedelju nastavimo sa ribolovom od ranog jutra.
Ta zamisao pokazala se kao dobra, premda prilično naporna. Naime, tokom oba dana imali smo periode veoma nepovoljnih uslova za ribolov. U subotu je u popodnevnim satima bilo pljuskova i grmljavine, a u nedelju je već pre podne Dunav, u koji se Tisa uliva nedaleko od Knićanina, prosto »podbočio« manji vodotok, tj. gotovo u potpunosti zaustavio Tisu, na kojoj (kao i na svim drugim rekama) u takvim uslovima aktivnost ribe prestaje, pa smo i mi neplanirano skratili svoj boravak na vodi. Zato sam i zaključio na početku ovog pasusa da je dvodnevna ekskurzija bila dobro rešenje, jer smo tako ipak nekako uspeli da sveukupno »sastavimo« jedno lepo pecanje. A evo i kako je ono izgledalo.
SVA TROJICA SMO SE PRILIKOM ODABIRA pribora odlučili za nešto jače komplete od onih kakvi se najčešće upotrebljavaju na Tisi. Konkretno, ja sam se opredelio za štapove Okuma LS 6K od 4,2 m, t.b. do 150 g, i Formax Superchamp od 3,9 m, t.b. do 170 g... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 562-)