Sve je moguće

Me­đu lju­bi­te­lji­ma ul­tra­la­kog va­ra­li­ča­re­nja gr­geč je sve po­pu­lar­ni­ji ne sa­mo zbog ve­li­ke sna­ge u od­no­su na te­ži­nu i broj­no­sti u po­je­di­nim vo­da­ma, ko­ja omo­gu­ća­va vr­lo in­ten­zi­van ri­bo­lov ka­da se »sve koc­ki­ce slo­že«, već i za­to što nas svo­jom ne­pred­vi­di­vo­šću pri­mo­ra­va da u sva­kom iz­la­sku tra­ži­mo naj­e­fi­ka­sni­ji pri­stup i ta­ko stal­no una­pre­đu­je­mo svo­je ri­bo­lo­vač­ko ume­će

Sva­ki iole is­ku­san ri­bo­lo­vac zna ko­li­ko se br­zo po­na­ša­nje ri­be mo­že pot­pu­no pro­me­ni­ti. Ona ume da bu­kval­no od­jed­nom na­pu­sti me­sto na kom smo pret­hod­no sa­ti­ma ima­li tr­zaj ili uda­rac mal­te­ne u sva­kom za­ba­ča­ju, da u tre­nut­ku pre­sta­ne da uzi­ma ma­mac za ko­ji se do ta­da oti­ma­la, a da poč­ne in­ten­ziv­no da je­de ne­što što do ma­lo­pre ni­je hte­la ni da po­gle­da, da pot­pu­no pro­me­ni du­bi­nu na ko­joj se do ta­da ja­vlja­la itd. De­ša­va se, me­đu­tim, i da jed­nom pro­na­đe­na »for­mu­la uspe­ha« na­sta­vi da da­je re­zul­ta­te i na­red­nih da­na i da ne­ko vre­me uspe­šno pe­ca­mo ne me­nja­ju­ći ni me­sto ni ma­mac ni tak­ti­ku ni­ti bi­lo šta dru­go.

U lo­vu ban­da­ra na fru­ško­gor­skom je­ze­ru Me­đeš (Ša­trin­ci) sre­tao sam se po­sled­njih go­di­na, ot­ka­ko ta­mo če­šće idem, sa obe go­re­po­me­nu­te si­tu­a­ci­je, ta­ko da de­fi­ni­tiv­no znam sa­mo to da čak ni da­nas za su­tra ne mo­gu sa si­gur­no­šću re­ći ka­ko će se ta ću­dlji­va ri­ba po­na­ša­ti. To ne­pi­sa­no pra­vi­lo po ko zna ko­ji put po­tvr­di­lo se i kra­jem ju­na, ka­da su iz­la­sci u dva uza­stop­na da­na bi­li sko­ro pot­pu­no raz­li­či­ti.

PR­VI OD NJIH DO­NEO JE PE­CA­NJE za istin­sko uži­va­nje. Ve­li­ko ja­to za je­lo ras­po­lo­že­nih gr­ge­ča, uz to so­lid­ne pro­seč­ne te­ži­ne za ovu vo­du, na­šli smo na 25-30 m od me­sta na kom smo sta­ja­li i ma­lo iz­nad dna. Uz to ni­su bi­li na­ro­či­to iz­bir­lji­vi po pi­ta­nju ti­pa ve­štač­kog mam­ca, nje­go­ve bo­je i ak­ci­je, pa je bi­lo va­žno sa­mo oda­bra­ti ne­ki ko­ji ni­je pre­ve­li­ki, a mo­že se za­ba­ci­ti do­volj­no da­le­ko i spu­sti­ti na du­bi­nu od oko 2 m. Na ru­ku nam je išlo i to što na tom de­lu go­to­vo da ne­ma ve­ge­ta­ci­je u vo­di, pa je bi­lo mo­gu­će pe­ca­ti si­ste­mi­ma sa dva mam­ca (tj. sa ma­lim si­li­kon­cem ili stri­me­rom na boč­nom pred­ve­zu). Kao osnov­nu va­ra­li­cu moj pri­ja­telj i ko­le­ga Alek­san­dar Va­so­vić i ja ko­ri­sti­li smo sve i sva­šta – ma­le še­do­ve ili »ne­ak­tiv­ne« gu­mi­ce na džig udi­ci sa ote­ža­njem od 3 do 5 g ili sa če­bu­ra­škom te te­ži­ne, ma­le me­tal­ne i si­li­kon­ske gla­vi­nja­re, tvi­ster­či­će... Igra­li smo se i sa pred­ve­zi­ma, na ko­ji­ma sam ja ovog pu­ta me­njao raz­ne še­di­će od 3-3,5 cm na udi­ci bez ote­ža­nja, dok je Va­ske uglav­nom ko­ri­stio stri­me­re vla­sti­te iz­ra­de. Ri­ba je ra­di­la ta­ko do­bro da smo obo­ji­ca če­sto va­di­li po dve od­jed­nom, a vi­še pu­ta nam se de­ša­va­lo da to­kom pri­vla­če­nja sa jed­nog mam­ca gr­geč spad­ne, da bi po­tom uda­rio dru­gi. Ni­smo vo­di­li pre­ci­znu evi­den­ci­ju, ali smo za oko tri i po sa­ta, dok nas na­do­la­ze­će ne­vre­me ni­je na­te­ra­lo na pre­ra­no po­vla­če­nje, upe­ca­li si­gur­no sto­ti­nak ban­da­ra, ko­je smo od­mah vra­ća­li u vo­du.

STI­CA­JEM OKOL­NO­STI VEĆ NA­RED­NOG da­na mi se uka­za­la pri­li­ka da sa dvo­ji­com ko­le­ga ko­je ta­ko­đe vo­le ul­tra­la­ko va­ra­li­ča­re­nje do­đem na istu vo­du. Me­đu­tim, osim što ni­smo pe­ca­li sa istog me­sta, su­o­či­li smo se i sa pot istog me­sta, su­o­či­li smo se i sa pot­pu­no dru­ga­či­jim po­na­ša­njem ri­be. Bli­zu dna ni­je bi­lo ama baš ni­ka­kvih de­ša­va­nja, ali su ban­da­ri, sa­da znat­no sit­ni­ji ne­go dan ra­ni­je, sva­ki čas uda­ra­li u gor­njem slo­ju vo­de, uz 6-7 m ši­rok po­jas gu­ste pri­o­bal­ne tra­ve, i to od sa­me po­vr­ši­ne do du­bi­ne... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 562-)