Jedan od razloga sve veće popularnosti fider tehnike je i to što njom možemo, naravno uz upotrebu odgovarajućeg pribora, jednako uspešno pecati i sitne ciprinide i one najveće. Potogovo je izazovan i zanimljiv lov šarana i amura, s kojima se naš svestrani saradnik nedavno vrlo uspešno nadmudrivao
Nestabilno i kišovito vreme sa jakim pljuskovima i čestim grmljavinama na početku kalendarskog leta odvratilo me je od ideje da odem na višednevno kampovanje na nekoj od »divljih« voda u mom kraju, no zato sam svaki sunčani dan (ili bar njegov deo) nastojao da iskoristim za neki kratak izlazak u ribolov. Nišava i Južna Morava su poslednjih nedelja skoro stalno bile natprosečno mutne, pa sam na preporuku nekolicine kolega odlučio da po prvi put posetim mali »uhvati i pusti« revir koji se nalazi u neposrednoj blizini Južne Morave, nedaleko od velike separacije peska kod sela Gornje Međurovo, udaljenog manje od deset kilometara od Niša.
Vlasnik te nevelike stajaćice na svom imanju napravio je kućicu i formirao »ranč« na kom čuva razne domaće životinje, a baru nastalu eksploatacijom peska uredio je ulažući mnogo rada, da bi potom revir poribio šaranom, amurom, tolstolobikom, somom i babuškom.
MESTO MI SE NA PRVI POGLED svidelo, kako zbog čistoće i urednosti, tako i zbog toga što su obale pristupačne ali ambijent pritom deluje potpuno očuvano, pa pecaroš ima utisak kao da je na mestu na koje čovek ni na koji način ne utiče.
Videlo se na prvi pogled i da je voda, koja ovu stajaćicu puni podzemnim putem, vrlo čista, ali isprva nisam bio sasvim siguran u priče o ribljem fondu koje sam čuo. No kada sam nakon oko jednog sata pecanja imao prvi udarac na mamac zabačen na petnaestak metara od obale, oko sredine jezerceta a blizu ševara, i na fider štapu osetio snažan otpor, promenio sam mišljenje i zabrinuo se da li će moj fluorokarbonski predvez debljine 0,20 mm izdržati silovite udarce, kakve nisam očekivao. Posle uzbudljive i neizvesne petnaestominutne borbe konačno sam uspeo da skoro do obale dovučem amura kakvog na fider nikada ranije nisam upecao, ali se on otkačio u momentu kada sam se već spremao da pokušam da ga ubacim u fideraški meredov (u koji možda i ne bi stao).
ODMAH SAM ODLUČIO DA STAVIM jači predvez i nešto veću udicu na sva tri štapa, a iz kola sam izvadio rod-pod sa signalizatorima. Dok sam sve to namontirao, prošlo je dobrih pola sata, ali sam sada barem bio potpuno spreman i za krupniju ribu. No kao što obično biva, čim se ponadamo velikim ribolovačkim iskušenjima – nastane zatišje, koje sam iskoristio da popijem kafu sa domaćinom i potom doručkujem.
A kada se nešto drugo radi pored vode – tada šaran i te kako ume da se javi, što se desilo i ovog puta. Sedeći u prijatnoj hladovini, čuo sam zvuk signalizatora, pa sam otrčao do desetak metara udaljenih štapova i stigao na vreme da ne dozvolim ribi da se zavuče u ševar na sredini jezerceta, te se ubrzo u mom meredovu našao lep i jak šaran, koga sam posle slikanja brzo vratio u vodu.
OD TOG TRENUTKA VIŠE SE NISAM udaljavao od stolice... (-Ceo tekst možete pročitati u listu Ribolov br. 563-)