U Srbiji postoji dvocifreni broj korisnika ribarskih područja i ribolovnih voda na posebnom režimu. Neki od njih poverena im prirodna dobra čuvaju bolje, neki gore, a neki skoro nikako. Ali većini je zajedničko to da nastoje da se ako je ikako moguće ni na koji način ne petljaju ni u kakve sporove među kupcima dozvola, tj. ribolovcima, čak ni onda kada do sukoba dođe zbog kršenja propisa i zakona o zaštiti ribljeg fonda. Ipak, ima i izuzetaka...
Terena na kojima prosečan srpski ribolovac ima koliko-toliko realne šanse da bez posebne pripreme nešto upeca nakon što nađe zgodno mesto - iz različitih razloga ima sve manje. Situacija je delom takva zbog lošeg upravljanja vodama, odnosno nedovoljno dobrih sistemskih rešenja u domenu zaštite ribljeg fonda, delom zbog pogoršavanja uslova za život riba (dugotrajne suše, visokih temperatura, zagađenja, smanjivanja broja mrestilišta itd.), ali i zbog toga što se pri odlučivanju o dostupnosti i korišćenju javnog dobra privatni interes često pretpostavlja javnom. Zbog toga se i dešava da se neke reke trpaju u cevi zbog izgradnje mini-hidroelektrana (od kojih pojedinci imaju korist, a svi ostali štetu) i da na mnogim delovima reka pecanje postaje nemoguće ili otežano usled kontinuirane (i po pravilu prekomerne) eksploatacije peska ili šljunka, a sve veći problem predstavljaju i različiti vidovi uzurpacije zemljišta radi gradnje kojekakvih objekata (od sklepanih nadstrešnica do luksuznih vila), čiji vlasnici po pravilu smatraju obalu ispred svog objekta svojim privatnim posedom i kada za to nema nikakvog osnova - npr. na Gružanskom jezeru, Toploj Mlavi, poslednjih tridesetak kilometara desne obale Save (a sve više i leve), na jezeru Pavlovci itd.
U TAKVOJ SITUACIJI, POJEDINI RIBOM bogati a svima dostupni reviri, naročito oni sa pristupačnim i pitomim obalama, a bar relativno blizu velikih mesta, izloženi su zaista velikom ribolovačkom pritisku i na njima tokom sezone godišnjih odmora nije lako naći slobodno mesto ni radnim danima, a tokom vikenda je to praktično nemoguća misija. Oni koji uz takve terene žive dovijaju se stoga na razne načine kako bi mogli da svoju strast za ribolovom i dalje zadovoljavaju na mestima na kojima su to i ranije radili i na kojima su navikli da pecaju. Jedni biraju zabačene i teže dostupne mikrolokacije na kojima pecaju ne pričajući nikome o tome i nastojeći da njihovu aktivnost niko ne primeti; drugi se sa komšijama i kolegama organizuju i smenjuju danonoćno na odabranim pozicijama, sprečavajući tako "uljeze" da ih makar i slučajno privremeno zaposednu; treći se svađaju a hoće i da se pobiju ako nekog zateknu na mestu koje smatraju svojim; četvrti sve češće pokušavaju da mesto na koje polažu pravo na neki način obeleže i tako odvrate "padobrance" od pokušaja da se tu smeste, u nadi da će taj "blef" proći...
SVI TI POSTUPCI POJEDINACA ILI malih grupa ljudi (koji bi nekako da dođu do privilegovanog položaja u pogledu korišćenja ribolovne vode) donekle se i mogu razumeti u zemlji u kojoj mnogo toga nije uređeno na racionalan, dosledan i opšte koristan način, što ne znači da se sve može i prihvatiti i opravdati. Ali nema opravdanja, bar ne prihvatljivog, za to što ni državni organi ni korisnici ribolovnih voda u Srbiji uglavnom ne čine ništa da probleme uzurpacije terena za pecanje, tj. ribolovnih voda ili njihovog priobalja, rešavaju u skladu sa zakonom i opštim interesom, tj. interesom većine građana Srbije, uključujući one kojima prodaju dozvole za pecanje i na vodama na kojima potom ne čine ništa efikasno da spreče samovoljno a nelegalno otežavanje, ograničavanje ili sprečavanje pecanja bez ikakvog pravnog osnova.
Budući da se suprotni primeri mogu izbrojati na prste jedne ruke, moram da na ovom mestu pohvalim korisnika o čijem smo radu u više navrata pozitivno pisali - Ribolovački savez Vojvodine, zbog efikasnog, zakonitog i domaćinskog postupka u jednom slučaju u kom bi, potpisujem, malo korisnika ribarski područja reagovalo, a koji će RSV-u svakako još podići rejting kod onih koji cene angažovanje te firme-organizacije, ali vrlo moguće i doneti neke neprijatelje. Naime, u četvrtak, 14. jula, na društvenim mrežama pojavila se fotografija table koju vidite uz ovaj tekst, kojom je neko ko se potpisao kao "MZ Sakule" pokušao da deo Tamiša "privatizuje" tj. da od pecanja na njemu odbije sve one koji nemaju prebivalište u tom nadaleko čuvenom banatskom selu. Dakako, odmah nakon što je ta slika objavljena krenula su nagađanja o tome ko je tablu postavio, a došlo je i do potpuno očekivane polarizacije na one koji su taj čin ocenili kao nedopustiv, nelegalan i skandalozan i na one koji su nalazili različita opravdanja za lica koja su to pokušala da izvedu po sistemu "ako prođe - prođe".
A OVAJ TEKST PIŠEM BAŠ zato što nije prošlo... (-Ceo tekst možete pročitati u listu Ribolov br. 563-)