Putujuće poslastice

Lov kle­na iz­u­zet­no za­ni­mlji­vim i po­pu­lar­nim či­ni to što je tu ri­bu mo­gu­će pe­ca­ti pre­ko ce­le go­di­ne, svim teh­ni­ka­ma (plov­kom, ra­znim va­ri­jan­ta­ma du­bin­skog me­to­da, va­ra­li­ča­re­njem i mu­ši­ča­re­njem) i na iz­u­zet­no ši­rok spek­tar ma­ma­ca. Ovog pu­ta vam naš spe­ci­ja­li­sta za kle­na ot­kri­va ka­ko on u ovom de­lu se­zo­ne od­lič­no pro­la­zi na šlji­vu i vi­šnju

Se­zo­na pe­ca­nja kle­na na vo­će po­či­nje u pe­ri­o­du do­zre­va­nja du­di­nje. Kao što je mno­go pu­ta po­mi­nja­no, »gla­vo­nja« obo­ža­va to slat­ko vo­će ko­je če­sto ra­ste uz re­ke u ko­ji­ma on ži­vi, pa se na nje­ga mo­že ve­o­ma uspe­šno lo­vi­ti. Ali zre­nje du­di­nje se br­zo za­vr­ši, za oko 20 da­na, i ta­da pre­la­zi­mo na dru­ge voć­ke – pre sve­ga na vi­šnju i žu­tu šlji­vu (dže­na­ri­ku).

JU­ŽNA MO­RA­VA, NA KO­JOJ NAJ­ČE­ŠĆE pe­cam kle­na, u let­njem pe­ri­o­du je ma­la i bi­stra, pa na nju tre­ba ići što ra­ni­je uju­tru, ne sa­mo za­to što ri­ba ta­da naj­in­ten­ziv­ni­je je­de i naj­ma­nje je opre­zna, već i za­to što sko­ro re­dov­no ve­tar kre­ne da du­va oko 11 č i ne sta­je do mra­ka, a ta­da ni­je jed­no­stav­no do­volj­no da­le­ko za­ba­ci­ti si­stem, po­go­to­vo ka­da se pe­ca na vi­šnju iz za­mr­zi­va­ča, ko­ja je me­ka­na i la­ko spa­da sa udi­ce. A o na­či­nu pre­zen­ta­ci­je od­lu­ču­je i to što je naj­vi­še ri­ba u tzv. ži­voj vo­di, tj. u bu­ko­vi­ma sa ja­čim pro­to­kom, u ko­ji­ma ima do­sta ki­se­o­ni­ka, pre­ko po­treb­nog ka­da su tem­pe­ra­tu­re vi­so­ke a vo­do­sta­ji ma­li.

ZBOG SVE­GA TO­GA OPRE­DE­LIO SAM se za dva pri­stu­pa ko­ja ni­su naj­u­o­bi­ča­je­ni­ja za lov na vo­će. Pr­vi je pod­ra­zu­me­vao upo­tre­bu plov­ka no­si­vo­sti 4-5 g, op­te­re­će­nog sa oko 2 g olo­va. Na­i­me, ka­da je plo­vak lak­ši ili te­žak a op­te­re­ćen ono­li­ko ko­li­ka mu je no­si­vost, ma­ti­ca ga »da­vi« pa je ve­o­ma te­ško re­gi­stro­va­ti tr­zaj. Sa si­ste­mom ka­kav sam ko­ri­stio, plo­vak vi­ri i de­lom te­la iz vo­de, pa i u ja­koj stru­ji mo­že­mo da vi­di­mo ka­da poč­ne da to­ne za­to što ri­ba uzi­ma ma­mac.

Po­što sam sa ta­kvim plov­ka­re­njem imao uspe­ha, re­šio sam da pro­bam da pe­cam na još je­dan na­čin, ona­ko ka­ko su to sta­ri­je ko­le­ge či­ni­le ka­da bi se klen na­la­zio da­lje od oba­le, tj. oko sre­di­ne re­ke –bez plov­ka, a sa ma­lim olov­nim ote­ža­njem. To je svo­je­vr­sno ko­tr­lja­nje, za ko­je sam kao ma­mac ko­ri­stio vi­šnju i žu­tu šlji­vu. Si­stem sam pra­vio ta­ko što sam na osnov­ni naj­lon (de­blji­ne 0,16 mm) di­rekt­no ve­zi­vao udi­cu, a iz­nad nje na ne­kih po­la me­ta­ra po­sta­vljao sa­mo jed­nu olov­nu dra­mli­ju te­ži­ne do 0,3 g.

I VI­ŠNJU I ŠLJI­VU KA­ČIM ta­ko što ih naj­pre na­tak­nem na udi­cu, pa je iz­vu­čem... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 564-)