Bojliji se kao mamac i prihrana za šarana mnogo više koriste na komercijalnim revirima nego na tzv. otvorenim vodama (rekama, kanalima i većim jezerima). Glavni razlog za to leži u još uvek prilično raširenom uverenju da se na bojlije može pecati samo tamo gde se šaran njima intenzivno hrani u dužem periodu i da ga je nemoguće kratkom kampanjom navići na taj mamac. Pročitajte tekst koji sledi i sami procenite koliko je to tačno
Šarana godinama pecam na Dunavu kod Grocke. Taj teren je izložen velikom ribolovačkom pritisku, delom zbog toga što je decenijama davao bogate ulove raznih vrsta, a još više zbog blizine Beograda. A kako poslednjih godina ribe i ovde ima sve manje, na svakom mestu za koje se čuje da je hranjeno i da daje rezultate začas se sjati bar po nekoliko pecaroša u nadi da će i oni profitirati od tuđeg truda i znanja. Bez preterivanja mogu da kažem da ima i ljudi koji bukvalno prate uspešne kolege, pa i mene. Gledaju gde stajemo, i kad god registruju da smo nešto vrednije upecali – već narednog dana dolaze na istu poziciju. A pošto na tim šaranskim mestima, kao i skoro svuda drugde na reci, ima potopljenih panjeva i granja, za koje se kači i drugi krš, oni koji ne znaju šta je ispred njih najčešće samo kidaju sisteme i time dodatno otežavaju pecanje; ako pak išta uhvate, onda nema šanse da se pomere. Zato sam ovog leta malo promenio pristup pecanju šarana.
NA MESTO KOJE HRANIM POČEO SAM da bacam drugačiju primamu, tj. da postepeno kukuruz zamenjujem bojlijima sa aromom koja je meni jedna od omiljenih a ne koristi se mnogo, kako bih ribu navikao na nju i tako povećao šanse da se javi meni, a ne nekom »uljezu« koji dođe »na gotovo« da standardnom primamom privučenu ribu hvata na kukuruz iz teglice sa aromom meda ili školjke.
Ja bojlije pravim više od 15 godina i poprilično sam se u tome usavršio. Naravno, mnogo više sam ih koristio na komercijalnim revirima, ali sam dovoljno eksperimentisao s njima na Dunavu da znam kako ih treba napraviti i kako njima hraniti da bi se mogli očekivati rezultati.
PRILIKOM PRVOG PRIHRANJIVANJA BACAM 3 kg kukuruza i jednu šaku bojlija, prilikom drugog 1,5 kg kukuruza i dve šake bojlija, trećeg dana je odnos pola-pola, četvrtog bacam vrlo malo kukuruza i 1 kg bojlija, a od petog nadalje (tj. još 10-15 dana) hranim samo bojlijima. Naravno, gore navedeni sastojci su glavni deo primame, tj. kugli za čije pravljenje koristim kuvanu prekrupu i zemlju i koje potom bacam na željeno mesto. Ceo ovaj postupak navikavanja u principu treba da traje oko 15-20 dana da bi postojale realne šanse da bude uspešan.
U PRVIH NEKOLIKO IZLASKA TOKOM kampanje hranjenja riba mi se i dalje najčešće javljala na aromatizovani kupovni kukuruz iz teglice (na koji sam lepo lovio prethodnih godina), dok je štap na kom je bila udica sa dlakom i mojim bojlijem uglavnom mirovao, ali nisam odustajao od njega i dobio sam tri manja šarana (do 2,5 kg), od kojih je jedan bio golać. I po završetku pecanja na kom sam imao tri ribe na kukuruz... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 564-)