Kada smuđ agresivno udara, nije teško ni registrovati njegov napad niti pravoremeno reagovati. Ali kada uzima varalicu izuzetno nežno, moramo biti maksimalno koncentrisani bukvalno od pada mamca u vodu do njegovog vađenja iz nje ukoliko želimo da uhvatimo bar neku ribu
Aktivnost većine vrsta riba na Dunavu kod Smedereva u julu i prvoj dekadi avgusta ukupno uzev bila je veoma loša. Tu i tamo dobijali su se poneki som i šaran (uglavnom manji), dok je ostale vrste, uključujući i iole krupniju belu ribu, bilo maltene besmisleno tražiti, makar standardnim pristupima. Ipak, sve vreme sam govorio sebi da nije moguće da se riba toliko dugo ne hrani i da mora postojati neki način da se hvata, samo ga treba pronaći.
KORAK BLIŽE REŠENJU te enigme doveli su me pokušaji lova bele ribe. Posle par dana eksperimentisanja shvatio sam da se suprotno očekivanjima ona ne hrani na samom dnu, već u srednjem sloju vode. Karapatka (krupatica) i pokoja mala deverika mogle su se upecati u prvi mrak; isprobao sam razne varijante primame, a riba je, zanimljivo, najbolje reagovala na kombinaciju četiri dela jeftine Gica Mix World 5000, te po jednog dela površinske hrane (za kauglera) i lake zemlje (svetle boje), uz dodatak crvića. Na dno bih najpre bacio par tvrdo zamešenih kugli, koje su se sporo otvarale, a onda sam tokom pecanja malo uzvodno često bacao kuglice rastresitije zamešene primame, koje su se »otvarale« u prvom metru ispod površine. Koristio sam takmičarac od 6 m, a dubinu podesio na oko 4 m. Sistem je bio lagan, sa osnovnim najlonom od 0,12 mm, plovkom nosivosti od 1,5 do 2 g, 20 cm dugim predvezom prečnika 0,10 mm, udicom veličine 18 sa dugim vratom, te olovnim sačmicama ravnomerno raspoređenim u prvom metru do udice kako bi mamac (dva mesna crvića) polako tonuo. Riba je ponuđeni zalogaj uzimala ili dok bi tonuo ili nekoliko metara nizvodno od pada sistema u vodu, dakle kada bi mamac stigao na maksimalnu dubinu.
IZ TOG PECANJA BELE ribe, tj. činjenice da je uopšte nisam dobijao na dnu već podosta iznad njega, zaključio sam da bi moglo imati smisla i traženje grabljivica u tom sloju vode. Probao sam prvo da smuđu tu ponudim voblere i silikonske glavinjare, ali to nije dalo rezultat, pa sam prešao na sledeće logično rešenje s obzirom na moju pretpostavku – na šedove na laganim olovnim glavama. I ispostavilo se da je to bila ispravna odluka – najlovniji su bili modeli svetlijih boja, i to ne baš mali za ovo doba godine, već dugi 10 do 12 cm, ali takve konstrukcije i od takve (mekane) gume da imaju sitnu vibraciju pri tonjenju, tokom kog ih je »staklenooki« najčešće napadao.
ODMAH PO ZABACIVANJU sam zatvarao preklopnik i namotavao višak strune kako bi se ona zategla, što mi je omogućavalo da registrujem udarac tokom kontrolisanog propadanja ili kontakt varalice sa dnom. Kada bi se ovo drugo desilo, naglo sam podizao vrh štapa, namotavao par metara strune, ponovo puštao džig da potone i to ponavljao dok ne bih dovukao varalicu do obale.
Napade je bilo veoma teško registrovati jer je smuđ varalice najčešće tako uzimao da bih samo izgubio kontakt sa mamcem, a da pri tom nije bilo udarca, »čvrka« ili bilo čega sličnog. Samo bi mi se u trenutku učinilo kao da više nemam šeda na kraju sistema, na šta sam munjevito reagovao i neretko bi se ispostavilo da nisam pogrešio. Za ovakvo pecanje smuđa, s kakvim... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 565-)