Naš dugogodišnji reprezentativac u pecanju na plovak i osvajač ekipne zlatne medalje na ovogodišnjem svetskom prvenstvu u dva uzastopna odlaska na Drinu ciljano je pecao različite vrste. Najpre je išao na ploticu, uz koju je dobio nekoliko lepih mrena, a potom je prilagodio i primamu i pristup mreni, što mu je dalo odličan rezultat ali i neočekivani »bonus« u vidu više natprosečno krupnih plotica
Nakon što sam krajem oktobra vožnjom plovka blizu ušća Drine u Savu odlično pecao plotice i uz njih dobio nekoliko mrena (o čemu sam pisao u prošlom broju Ribolova), odlučio sam da odem na isti teren i probam da ciljano lovim mrenu. Na tom delu reke, nizvodno od Loznice, ovog puta začudo nije bilo oscilacija vodostaja, pa je pecanje u tom smislu bilo nešto lakše nego obično jer nismo morali da tokom ribolova pravimo novu »liniju hranjenja« (tj. menjamo daljinu na kojoj pecamo), ali nam na ruku nije išao vetar promenljivog pravca.
KAO ŠTO ISKUSNI PLOVKAROŠI sa tekućica mrenskog regiona znaju, plotica se može pecati i u mirnijoj vodi, dok je mrena uvek u jakom toku, pa zavisno od toga koja nam je od te dve vrste prioritet biramo i zonu u koju ćemo plasirati primamu i kasnije zabacivati. Problem je na ovom mestu bilo to što je jači tok bio na više od 50 metara od obale, pa smo moj klupski drug iz kragujevačke Šumadije Bojan Rajić i ja, nakon što smo zagazili koliko god smo mogli, morali da zabacujemo preko 40 m kako bismo plasirali sisteme na »prelom« iz tišeg dela u kuvanje, tj. maticu, gde smo očekivali mrenu, a zabacivanje na tu daljinu i potom kontrola plovka bili su zbog vetra prilično otežani.
U STARTU SAM PRIPREMIO bolonjez od pet metara, nadajući se da ću moći da pecam s njim, međutim, brzo sam shvatio da je prekratak da bih mogao da efikasno kontrolišem plovak u pomenutim uslovima, pa sam »otvorio« štap od 6 m. Uz to, na ovom mestu bi u idealnim uslovima i za pecanje na manjoj daljini bio dovoljan plovak nosivosti 5-6 g, ali sam sada morao da namontiram onaj od čak 10 g kako bih imao domet i kontrolu nad sistemom.
Pošto je poznato da mreni najčešće ne smetaju malo robusnije montaže, a osim što je izuzetno jaka i živi u brzoj vodi, ovde može da bude i krupna, na startu sam se opredelio za udicu veličine 12 na predvezu debljine 0,14 mm. Sistem sam napravio krajnje jednostavno – sa otežanjem u vidu olovne »suze« i malom vrtilicom ispod nje, za čiji je donji kraj bio fiksiran pomenuti predvez.
KAD JE O PRIMAMI REČ, NISAM se uopšte dvoumio – budući da mrena voli miris sira, opredelio sam se za Champion Feed Barbel, smesu koja ima tu aromu, a na 2 kg primame dodao sam 4 kg teške zemlje, 300 g keksa u boji i 0,5 l zaleđenih crvića.
Spremio sam i standardnu dopunu – u drugu posudu ubacio sam 3 kg rizle (sitnih kamenčića) i 1,5 l živih crva, dodao malo vode i lepak za crve i napravio kompaktnu masu. U startu sam praćkom (zbog velike daljine na kojoj smo rešili da pecamo) bacio po nekoliko kuglica hrane i lepljenih crva, koje su bile tek malo veće od oraha... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 571-)