Nezaboravno iskustvo

Svet­sko pr­ven­stvo u lo­vu ba­sa za 2022. odr­ža­no je u SAD, na je­ze­ru Ma­ri, po­red me­sta Ko­lum­bi­ja u Ju­žnoj Ka­ro­li­ni. Nad­me­ta­lo se čak 25 na­ci­ja sa pet kon­ti­ne­na­ta, a Sr­bi­ja je u ne­ve­ro­vat­no ja­koj kon­ku­ren­ci­ji, u ko­joj je bi­lo i vi­še pro­fe­si­o­nal­nih ba­so­lo­va­ca, za­u­ze­la od­lič­no če­tvr­to me­sto

Ra­no ju­tro, de­be­li mrak u so­bi, ni­je još ni sva­nu­lo; gle­dam u sat na te­le­fo­nu i če­kam da zvo­ni pa da usta­jem. Ce­lu tu noć ni­sam oka sklo­pio: ide­mo na svet­sko pr­ven­stvo u lo­vu ba­sa u Ame­ri­ci, ej! Ka­kvo spa­va­nje, ko tu mo­že da za­spi... Po­sle čak dva od­la­ga­nja za­re­dom (2020. i 2021) zbog glo­bal­ne si­tu­a­ci­je sa pan­de­mi­jom ko­vi­da-19, ko­nač­no su se iz­gle­da slo­ži­le sve koc­ki­ce i sti­gao je du­go oče­ki­va­ni po­ziv do­ma­ći­na iz SAD: Do­la­zi­te, če­ka­mo vas!

Na­rav­no, ne baš tim re­či­ma, ali to je bi­la su­šti­na. Uspe­šno smo za­tim pro­šli sve pe­ri­pe­ti­je sa do­bi­ja­njem vi­za, ku­po­vi­nom avi­on­skih ka­ra­ta, pla­ća­njem tro­ško­va i ko­ti­za­ci­je or­ga­ni­za­to­ru, te po­le­će­mo 12. ok­to­bra ra­no uju­tro iz Be­o­gra­da za Ci­rih, za­tim ide­mo dru­gim i mno­go ve­ćim avi­o­nom pre­ko oke­a­na do Fi­la­del­fi­je a od nje tre­ćim do Ko­lum­bi­je u dr­ža­vi Ju­žna Ka­ro­li­na i pre­le­pog je­ze­ra Ma­ri (Mur­ray).

DO­ŠLI SMO NA NJE­GA PET da­na ra­ni­je, da bi­smo ima­li dva do­dat­na, ne­zva­nič­na tre­nin­ga, po­red dva zva­nič­na ko­ja se odr­ža­va­ju na­kon što svet­sko pr­ven­stvo ofi­ci­jel­no poč­ne. Uzi­ma­mo dva pret­hod­no obez­be­đe­na iz­najm­lje­na auto­mo­bi­la i vo­zi­mo se ši­ro­kim ame­rič­kim pu­te­vi­ma i auto-pu­te­vi­ma do ve­li­ke i pre­le­pe iz­najm­lje­ne ku­će na sa­moj oba­li je­ze­ra. U njoj će­mo bo­ra­vi­ti pr­vih pet no­ći, a po­sle to­ga će­mo se pre­ba­ci­ti u ho­tel ko­ji je or­ga­ni­za­tor re­zer­vi­sao za uče­sni­ke svet­skog pr­ven­stva. U ku­ću sti­že­mo ma­lo pre po­no­ći istog da­na (ne­kih sat vo­žnje od aero­dro­ma). Pre sa­mog po­la­ska na put us­pe­li smo i da obez­be­di­mo pet »bas tre­ker« (eng. »bass trac­ker«) ča­ma­ca sa vo­di­či­ma ko­ji će nas to­kom ta dva da­na ne­zva­nič­nog tre­nin­ga vo­zi­ti po je­ze­ru i ma­lo upo­zna­ti sa njim i na­či­nom ri­bo­lo­va ta­mo­šnjih ba­so­va. Sa vo­di­či­ma se upo­zna­je­mo sle­de­ćeg da­na baš na bu­du­ćoj start­noj po­zi­ci­ji svet­skog pr­ven­stva (ostr­vu Dre­her), jer su oni tog da­na tu ima­li svoj re­dov­ni klup­ski tur­nir. »Mom­ci«, ina­če, svi ima­ju pre­ko 60 go­di­na i čla­no­vi su lo­kal­nog Se­ni­or Bass Clu­ba (klu­ba ba­so­lo­va­ca ve­te­ra­na). Tih da­na je bi­lo ve­o­ma te­ško obez­be­di­ti čam­ce i vo­di­če jer su mno­gi tak­mi­ča­ri do­šli i po par ne­de­lja ra­ni­je i svi pro­fe­si­o­nal­ni vo­di­či bi­li su za­u­ze­ti. Lju­di iz po­me­nu­tog klu­ba su nam iza­šli u su­sret (na­rav­no, uz od­re­đe­nu fi­nan­sij­sku na­dok­na­du) i pri­sta­li da nam bu­du vo­di­či to­kom ta dva da­na ne­zva­nič­nog tre­nin­ga. Pri­su­stvo­va­li smo me­re­nju nji­ho­vih ulo­va ostva­re­nih na po­me­nu­tom klup­skom tak­mi­če­nju i shva­ti­li da si­tu­a­ci­ja ni­je baš obe­ća­va­ju­ća: ve­ći­na ni­je ulo­vi­la ni­šta, tek tro­ji­ca-če­tvo­ri­ca su ima­la po par ba­so­va, a po­bed­nik je uhva­tio 4 ri­be u me­ri. Ri­bu je tih da­na – re­ko­še nam –iz­u­zet­no te­ško bi­lo na­ći, po svoj pri­li­ci za­to što je ovo pod­ruč­je ne­dav­no »okr­znuo« ve­li­ki taj­fun, po­sle kog je na­i­šao »hlad­ni front« (tj. pe­riod smi­ri­va­nja vre­me­na), pa je ona bu­kval­no pre­sta­la da ra­di. »Ne­ma ve­ze«, od­go­vo­ri­smo im slo­žno: »Sa­mo nam po­ka­ži­te je­ze­ro i va­še omi­lje­ne po­zi­ci­je, već će­mo se ne­ka­ko sna­ći«.

SLE­DE­ĆEG JU­TRA U 7 SA­TI SVIH pet ča­ma­ca bi­lo je u za­li­vu, tj. uz mol is­pred ku­će u ko­joj smo bi­li sme­šte­ni, pa smo se br­zo ukr­ca­li i kre­nu­li. Sva­ki ča­mac išao je, pre­ma na­šem ra­ni­jem do­go­vo­ru, u dru­gi deo ovog ogrom­nog je­ze­ra, du­gog sko­ro 60 km i po­vr­ši­ne pre­ko 50.000 hek­ta­ra. Ali od ve­li­či­ne vo­de na ko­joj će se pr­ven­stvo odr­ža­ti, za sve nas su mno­go šo­kant­ni­je bi­le br­zi­ne ko­ji­ma se kre­ću ti čam­ci (de­be­lo pre­ko 100 km/č), ta­ko da smo se do­bro po­smr­za­va­li u vo­žnji i pri­tom dr­ža­li ru­ka­ma, no­ga­ma i zu­bi­ma da ne po­is­pa­da­mo. Na­rav­no, s vre­me­nom smo po­la­ko po­če­li da se na­vi­ka­va­mo na to, te nam je i te ka­ko pri­ja­la či­nje­ni­ca da se svu­da sti­že za naj­vi­še 10-15 mi­nu­ta. Svi čam­ci su ima­li za­i­sta od­lič­nu opre­mu, onaj u kom smo bi­li moj ko­le­ga iz ti­ma Jo­van Jo­dža Lon­čar i ja imao je, pri­me­ra ra­di, mo­tor od 250 konj­skih sna­ga i kom­plet­nu Hum­min­bird elek­tro­ni­ku na se­bi – dva ve­li­ka i me­đu­sob­no po­ve­za­na So­lix so­na­ra sa ekra­ni­ma »na do­dir«, di­ja­go­na­le 16 od­no­sno 12 in­ča te Minn Ko­ta Ul­ter­ra pram­ča­ni mo­tor, ko­ji se na do­dir ta­ste­ra sam di­že iz vo­de od­no­sno spu­šta u nju i uz to ima vr­lo ko­ri­snu »Spot Lock« op­ci­ju, tj. za­pam­ti tač­nu GPS lo­ka­ci­ju oda­bra­ne tač­ke i sve vre­me ra­di ta­ko da sam dr­ži ča­mac u njoj, pa se ne mo­ra ni spu­šta­ti si­dro ni hva­ta­ti ori­jen­tir, ni­ti sva­ki čas po­me­ra­ti ma­nu­el­nim po­kre­ta­njem mo­to­ra. In­si­sti­ra­li smo, ina­če, na to­me da i vo­di­či oba­ve­zno pe­ca­ju s na­ma, da bi­smo vi­de­li ka­ko oni to ra­de i ko­je va­ra­li­ce od­no­sno teh­ni­ke ko­ri­ste.

Jo­džu i me­ne naš vo­dič Karl Horn po­veo je naj­pre na dve obli­žnje po­zi­ci­je za ko­je nam je re­kao da su od­lič­ne za rad sa po­vr­šin­ci­ma. Tu smo ba­ca­li ve­li­ke ja­pan­ske IMA »za­re« u »Chro­me« de­ko­ru, baš ka­ko smo vi­de­li na broj­nim snim­ci­ma na­pra­vlje­nim na ovom je­ze­ru. I za­i­sta, vr­lo br­zo oko nas ba­so­vi po­či­nju da ra­u­bu­ju na sve stra­ne, ali avaj – ne­će ni da pip­nu na­še po­vr­šin­ce. Isto se po­no­vi­lo na sle­de­ćoj po­zi­ci­ji, pa na još jed­noj... Pri­me­ti­li smo da i naš vo­dič i osta­li baš for­si­ra­ju taj po­vr­šin­ski ri­bo­lov, ali kon­sta­tu­je­mo i to da ako ri­ba ne­što ne­će da uzi­ma – for­si­ra­nje ne po­ma­že već tre­ba ra­di­ti ne­što dru­go. Br­zo shva­tam da se do­ma­ći ri­bo­lov­ci ne sna­la­ze baš naj­bo­lje ako ti nji­ho­vi re­dov­ni ša­blo­ni ne do­no­se re­zul­tat, tj. da ne ume­ju da na­đu ri­bu, od­no­sno na­čin da je pre­va­re na ne­što što je dru­ga­či­je od ono­ga na šta su na­vik­nu­ti. Po­me­ra­mo se od po­zi­ci­je do po­zi­ci­je, pre­la­zi­mo i na raz­ne vo­ble­re, šej­ki-hed džig gla­ve i dru­ge teh­ni­ke, i ko­nač­no se upi­su­je­mo sa ne­ko­li­ko ri­ba. Taj dan za­vr­ša­va­mo svi sa po 3-4 ulo­vlje­na ba­sa ve­ći­nom is­pod me­re, ko­ja na svet­skom pr­ven­stvu iz­no­si 14 in­ča (35,5 cm), tj. 10 cm (4 in­ča) vi­še ne­go na na­šem dr­žav­nom iz­bor­nom pr­ven­stvu.

PO PO­VRAT­KU U »BA­ZU« IDE­MO od­mah da obi­đe­mo par lo­kal­nih ri­bo­lo­vač­kih pro­dav­ni­ca jer smo već po­sle ovog pe­ca­nja ima­li mno­go ja­sni­ju sli­ku o to­me šta će nam tre­ba­ti od va­ra­li­ca i pri­bo­ra. Ka­sni­je te ve­če­ri sa­bi­ra­mo uti­ske i in­for­ma­ci­je i re­ša­va­mo da i na­red­nog da­na ra­di­mo isto, obi­la­ze­ći što vi­še no­vih po­zi­ci­ja. Sva­ku od njih, na­rav­no, »pi­nu­je­mo« tj. obe­le­ža­va­mo da bi­smo mo­gli da je po­no­vo pro­na­đe­mo. Ve­li­ku po­moć pru­žio nam je i po­zna­ti lo­kal­ni (ra­ni­je i pro­fe­si­o­nal­ni) bas ri­bo­lo­vac Majkl Mar­fi (Mic­hael Murphy), ko­ji nas je te ve­če­ri po­se­tio u ku­ći, a ko­ji je, ka­ko će se kroz raz­go­vor is­po­sta­vi­ti, de­li­mič­no i na­šeg po­re­kla. La­ko je čak mo­gu­će i da su nje­mu i me­ni pre­ci iz istog kra­ja, bu­du­ći da je i moj de­da ro­đen u Ko­lam­ba­su u dr­ža­vi Oha­jo, kao i nje­gov, pa ni­je ne­re­al­na pret­po­stav­ka da su nam pra­de­de mo­gle i istim bro­dom pre mno­go de­ce­ni­ja sti­ći u SAD i na ču­ve­no ostr­vo Elis (da ne idem baš to­li­ko da­le­ko da ka­žem da smo mo­žda i ne­ki da­le­ki ro­đa­ci, po­što mu je sta­ro po­ro­dič­no pre­zi­me u vr­lo bli­skoj ve­zi sa mo­jim, što nas još jed­nom uve­ra­va ko­li­ko ma­li mo­že da bu­de ovaj svet). On je na­rav­no već 4-5 ko­le­no u SAD i pra­vi je Ame­ri­ka­nac, a iz­gu­bio je odav­no sve ve­ze sa na­šim kra­je­vi­ma, ali zna ka­ko su mu se pre­zi­va­li de­da i pra­de­da, i te ve­če­ri nam je baš od sr­ca dao mno­go ko­ri­snih in­for­ma­ci­ja o je­ze­ru Ma­ri i ri­bo­lo­vu ba­sa, ko­je upot­pu­nju­ju na­šu sli­ku i bi­le su nam od ve­li­ke po­mo­ći na­red­nih da­na.

SLE­DE­ĆEG JU­TRA NA­ŠI VO­DI­ČI sa čam­ci­ma su po­no­vo bi­li u mi­nut tač­ni, a na­šem vo­di­ču Kar­lu re­kli smo da nas sa­da vo­di u »do­nji« deo je­ze­ra, pre­ma bra­ni. Tu pro­na­la­zi­mo mno­go le­pih po­zi­ci­ja i opet lo­vi­mo 3-4 ba­sa, što nam da­je na­du da bi­smo mo­gli ima­ti ne­ke šan­se i na pr­ven­stvu.

Tog da­na ima­li smo i »ma­li« peh; u tre­nut­ku ne­pa­žnje vo­dič Karl me ve­li­kim po­vr­šin­cem pri­li­kom za­ba­ča­ja ka­či za gla­vu, tač­ni­je... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 572-)