Uključivanje pojedinaca u kolektivne akcije pomaganja drugima ili unapređivanja zajednice nisu strane ljudima u Srbiji, ali u ribolovu i u brizi za ribolovne vode to se retko sreće, kao da očekujemo da neko drugi umesto nas zavrne rukave i učini nam prirodu čistijom a riblji fond bogatijim
Mnogi ljudi širom sveta, a pogotovo oni kojima fudbal nije baš najvažnija sporedna stvar na svetu, netom završeno svetsko prvenstvo u Kataru, bar koliko po tituli koju je osvojila Argentina i po (vrlo izvesnom) odlasku Kristijana Ronalda u »reprezentativnu penziju« pamtiće po fotografijama i video-zapisima na kojima je zabeleženo kako Japanci nakon utakmice svog nacionalnog tima sa tribina skupljaju smeće dok fudbaleri za to vreme čiste svoju svlačionicu. No iako sam jedan od onih kojima je to takođe zapalo za oko (ne po prvi put, jer su se takvi sadržaji u medijima pojavljivali i ranije, u raznim prigodama), ne bi mi palo na pamet da se time bavim u novinama koje upravo čitate da mi se dvojica kolega ribolovaca nisu javila poslednjih dana sa gotovo u reč identičnom molbom. Obojica su mi, naime, sugerisala da taj primer odgovornog ponašanja i volonterskog rada za opšte dobro istaknem u novinama, uz apel kolegama pecarošima ne da se ponašamo kao Japanci i da skupljamo smeće koje drugi ostavljaju na obalama i u vodi već da za početak bar ubuduće sami ne bacamo ništa u prirodu i na mesta koja za to nisu predviđena. Pritom su, da stvar bude zanimljivija, oba »predlagača«, nezavisno jedan od drugog, upotrebila isti dodatni argument – da ćemo se bez toga ugušiti u sopstvenom smeću, budući da ga sve više ima u prirodi, a da je većina ljudi prema tome potpuno ravnodušna, tj. toliko oguglala na đubre da ga odavno i ne primećuje, te stoga i ne pomišlja da tu nešto nije u redu.
DOK SAM GLEDAO kako da taj apel sročim, tj. kako da na najubedljiviji način formulišem nešto što je u suštini verovatno svakome ko zna da čita jasno – da nije ni lepo ni normalno ni korisno pretvarati svoje životno okruženje i svoju zemlju u ogromnu deponiju, prošle su mi kroz glavu i razne druge misli. Prva je bila ta da zapravo i među Srbima ima ljudi koji se na vrlo »japanski način« odnose prema svom okruženju, budući da lično poznajem barem petnaestak kolega koje u ribolovačkoj torbi uvek imaju kesu za đubre i sa dela obale na kom pecaju redovno odnesu ne samo svoje otpatke već i koješta drugo što tu zateknu, a čuo sam za još mnogo pozitivnih primera tog tipa ili im na neki način (bilo direktno bilo indirektno) svedočio.
ALI MI SMO SE U SVOM MALODUŠJU i rezignaciji stanjem društva u kom živimo, nažalost, većinski nekako navikli na to da takvo ponašanje ne smatramo poželjnim i nečim što treba afirmisati. Štaviše, mislim da nije preterano reći da postoji tendencija da svaku aktivnost od koje koristi ima ne samo onaj ko u njoj učestvuje (tj. onaj ko nešto konkretno radi) već i ma ko drugi, doživljavamo kao besmislenu pa čak i štetnu – i to ne samo zato što se ona vidi kao uzaludno trošenje vremena i energije, već i zato što se shvata kao nekakvo idealističko inaćenje sa većinom. Ne znam tačno kako smo do toga stigli, ali sam ubeđen da nisam jedina osoba koja ima utisak da živimo u društvu u kom se od malih nogu – čemu god nas u porodici podučavali – maltene na svakom koraku srećemo sa »lekcijom« da raditi »za džabe« nije vrednost, da treba pre svega gledati svoja posla i svoj interes, da se ne radi što se ne mora – ima ko će, i taj je za to plaćen, a ako nije, utoliko bolje... Tako se vrtimo ukrug u nedostatku uporišta i sami sebi krojimo besmisao učeći se na »lekciji« koja je i postala to što jeste tako što su je i drugi pre nas bilo bespogovorno bilo jednako ogorčeno kao mi usvojili.
Bez želje da idealizujem Japance, moram da primetim da su njihova radna etika i odnos prema opštem dobru i ličnom doprinosu istom ipak drugačiji od naših. Primera radi, svaki đak u Japanu ima obavezu da nakon zajedničkog obroka opere posuđe koje je koristio, učenici redovno učestvuju u čišćenju škole... Čak ako se na ovakve zajedničke aktivnosti gleda i sa najvećim stepenom neblagonaklonosti, kao na odraz nekakve kolektivističke ideologije usmerene na stvaranje »uzornog (čitaj: neslobodnog) građanina«, verujem da ne moram da trošim svoje i vaše vreme i prostor u novinama objašnjavajući šta se deci poručuje i šta se jednoznačno određuje kao vrednost.
ALI IAKO NEČEG TAKVOG NEMA u našim školama (ili bar meni nije poznato), daleko od toga da je našem društvu oduvek strana ideja da pojedinac, kad može, treba da doprinese zajednici i pomogne onim njenim članovima... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 574/575-)