Decenijama je vladalo uverenje da je grabljivice vučom varalica iz čamca pokretanog snagom motora moguće loviti samo na moru ili na velikim jezerima. Međutim, u poslednjih nekoliko godina sve je više ribolovaca koji na taj način vrlo uspešno love na našim velikim rekama. Jedan od njih je i naš dugogodišnji izveštač sa kostolačkih terena, koji je svoja prva iskustva u troling ribolovu na Dunavu nesebično podelio sa kolegama
Godinama sam smuđa na dunavskim terenima oko Kostolca, u kom živim, varaličario na jedan te isti način. Nakon što bih čamcem obišao nekoliko poznatih mesta i kratko pecao na svakom od njih, najčešće bih se opredelio za jedno i na njemu ostajao do kraja ribolova, temeljno ga »češljajući« do iznemoglosti. Ali već neko vreme sam razmišljao o tome kako bih mogao da bar povremeno promenim pristup i probam nešto novo i drugačije. Troling tehnika (tj. lov na varalice vučene iza čamca pokretanog snagom motora), iako se masovno primenjuje širom sveta, iskren da budem, nije bila baš visoko na listi opcija o kojima sam razmišljao, ali sam na nagovor starijeg kolege, Dragana Mančeva, legendarnog kovinskog smuđaroša od kog sam mnogo naučio o lovu veštačkim mamcima, ipak odlučio da se baš u njoj okušam.
U PERIODU KADA JE PROTOK DUNAVA bio nešto slabiji od proseka počeo sam da eksperimentišem sa trolingovanjem raznih voblera blizu obale, na delovima gde dubina nije prelazila osam metara, pošto sam na takvim pozicijama modele kojima sam raspolagao mogao da spustim dovoljno blizu dna. U početku sam bio vrlo nepoverljiv prema trolingu jer sam imao utisak (ispostaviće se – pogrešan) da je ova tehnika primenljiva samo na jezerima i izrazito sporim rekama, ali nije prošlo mnogo vremena do prvih ulova, koji su bili više nego dovoljni da shvatim da sam definitivno bio u zabludi i da mi Mančev (koji je posebno veliki znalac lova voblerima) nije tek tako rekao da probam da lovim na taj način.
NARAVNO, TREBALO MI JE MALO vremena da utvrdim koji vobler gde ima smisla vući, tj. gde neće zaranjati previše (i zapinjati za prepreke na dnu) ali ni ići previše plitko i tako ostajati van sfere interesovanja smuđa; a metodom pokušaja i pogreške tražio sam i optimalnu brzinu povlačenja i daljinu iza čamca na kojoj varalica treba da bude (od oba pomenuta faktora zavisi i dubina do koje će vobler sići pri »šlepovanju« – sa povećanjem brzine do određene granice raste i dubina zarona, koja se povećava i sa produžavanjem razmaka između plovila i varalice). Smuđevi su mi najčešće udarali kada je vobler bio između 20 i 30 m od čamca i pokazalo se da nije neophodno da »kljuca« dno već je dovoljno provlačiti ga 0,5-1 m iznad njega; naravno, važno je da znamo koja je maksimalna dubina ronjenja voblera kako ga ne bismo prečesto kačili i kidali, ali unapred treba biti spreman na to da se u ovakvom ribolovu to povremeno naprosto mora desiti.
ZA TROLING POSTOJE I NAMENSKI konstruisani štapovi, ali nam realno nisu neophodni u slatkovodnoj verziji ove tehnike, pogotovo ne za lov smuđa. Odgovarajući je u suštini skoro svaki štap namenjen za srednje odnosno srednje teško varaličarenje koji nije previše oštar. Ja zasad pecam na Gunki Umi S-250 XH, dvodelac dužine 2,5 m i deklarisane težine bacanja 14–80 g, na kome je mašinica Spro Red Arc 10400 sa upredenom strunom prečnika 0,18 mm. Od voblera sam najviše koristio Rapala Deep Tail Dancer od 9 cm i 11 cm, Cotton Cordell Wally Diver od 7 cm, Monarch Dok od 12 cm, kinesku kopiju Reef Runner Deep Divera od 12 cm i još nekoliko rukotvorina raznih domaćih majstora. Kidanja su u početku bila prilično česta jer nisam bio naviknut na to da vobler u trolingu dostiže veću dubinu nego kada ga povlačimo okretanjem ručice čekrka, ali nije mi trebalo mnogo... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 576-)