Retko gde će nam na našim vodama u modernom ribolovu sa hranilicom biti potrebni ekstremno daleki zabačaji (od preko 60 metara), ali to ne treba da bude razlog da ne savladamo osnove plasiranja sistema na velike daljine, jer ne samo da ne znamo kada nam to može zatrebati već je sasvim sigurno i da će nam to umeće olakšati ribolov u svim situacijama i učiniti većim naše zadovoljstvo a neretko i efikasnost.
Družeći se sa fiderašima već skoro deceniju i po, često sam se susretao sa oprečnim stavovima svojih kolega po pitanju mogućnosti pecanja ovom tehnikom zabacivanjem na velike daljine. Dok jedni (bilo da imaju dovoljno fizičke snage i dobru tehniku izbačaja ili ne) uopšte ne vide potrebu da se u modernom ribolovu sa hranilicom tome pridaje ikakva važnost, drugi vole da u svakoj prilici istaknu svoju sposobnost da »daleko dobace« i sa potcenjivanjem gledaju na one koji to ne mogu.
Na pisanje teksta o toj temi, koji će (nadam se) biti makar od male pomoći kolegama početnicima u fideru, inspirisala me je jedna skorašnja objava, tj. pitanje o tome postavljeno u jednoj od ribolovačkih grupa na društvenim mrežama, koja je izazvala više stotina najrazličitijih komentara. Bio mi je to znak da je tema interesantna, pa sam se njome pozabavio, pri čemu moram da naglasim da ono što sledi ne treba da doživite kao apsolutne istine, već kao tek jedno moguće lično viđenje.
MOJ STAV U VEZI SA POTREBOM da se daleko zabacuje nije isti kada je reč o takmičarskom i rekreativnom fiderisanju. Za iole ozbiljnije takmičare, po mom mišljenju, umeće maksimalno dalekog zabacivanja u granicama onog što njihov pribor može da podnese apsolutno je neophodno, jer postoje takmičarske staze (istina pre svega van naše zemlje) raznih tipova koje zahtevaju daleke zabačaje (naravno pritom i precizne) da bi se ostvario najbolji mogući rezultat, pa oni koji to nisu u stanju da »isprate« ne mogu na takvim stazama i u takmičarskoj karijeri uopšte da očekuju značajnije uspehe.
Rekreativni fider ribolov, barem u Srbiji, nešto je sasvim drugo, jer većina atraktivnih voda u našoj zemlji ne traži od ribolovca da bude sposoban za naročito daleke izbačaje. Iako često menjam terene, za poslednjih petnaestak godina u svega nekoliko navrata našao sam se u situaciji da bitan faktor uspešnog ribolova bude zabacivanje na daljinu veću od šezdesetak metara. To se pre svega može desiti na nekim jezerima – npr. na jezeru Pavlovci ili (retko) na Savskom jezeru (Adi Ciganliji) u Beogradu.
S druge strane, i daljina od nekih 50-60 m zna da bude velika, tj. zabacivanje na nju zahtevno i naporno, ako moramo da koristimo hranilice sa otežanjem od 120 ili 150 g (što kad je o našim rekama reč može biti potrebno pre svega na Dunavu). Naravno, treba ujedno imati u vidu to da za razliku od klasičnog dubinskog ribolova, u kom preciznost još i može biti važna, ali učestalost zabacivanja najčešće nije bitna, fider pecanje iziskuje ne samo potpuno precizno zabacivanje već i vrlo učestalo (nekad i bukvalno na svakih minut-dva), što daleke zabačaje čini još komplikovanijim i pecanje zahtevnijim. U svakom slučaju, kao i svi drugi rekreativci, i ja mogu da biram teren i prema tome kakvo pecanje na njemu daje najbolje rezultate i prema tome koliko u datoj prilici želim da se trudim (odnosno opteretim), jer ne idem nikada za svoj groš negde zato što moram, već izlazim na vodu i mesto koje sam odaberem, zavisno od trenutnih afiniteta i izgleda za ulov, pri čemu su to nekada tereni na kojima je potrebno uložiti dosta truda i fizičke snage, a nekada ne.
PRE SVEGA, DAKLE, MORAM zbog manje iskusnih kolega koje čitaju ovaj tekst da naglasim da smatram da na većini naših voda ni fideraši prosečnih fizičkih predispozicija i kondicije ne bi trebalo da imaju problem sa zabacivanjem na daljinu na kojoj je najbolje pecati (tj. do pedesetak metara), naravno ukoliko dobro vladaju tehnikom zabacivanja i imaju adekvatan pribor. Interesantno je, međutim, da se promovisanje fider pecanja kod nas uglavnom svodi na hvaljenje hrana i pribora, pa tako i istinski fider majstori, kojih svakako ima, retko nastoje da početnicima ukažu na različite aspekte tehnike modernog ribolova sa hranilicom (što uključuje i načine pravilnog, dalekog i preciznog zabacivanja).
JA SAM O TOME DOSTA SAZNAO iz jednog video-klipa legendarnog Tomija Pikeringa (trenera fider reprezentacije Engleske), koji sam na internetu podelio nakon što sam slučajno naleteo na njega. I bio sam prilično iznenađen malim brojem pregleda tog interesantnog videa i komentara na njega, zbog čega sam se i zapitao da li je moguće da većina kolega sve to odavno zna, jer sam se na našim vodama nagledao zaista svega i svačega. Uzgred, zbog ribolovaca željnih znanja napominjem da se na internetu može naći još takvih sadržaja, čije gledanje zaista toplo preporučujem, jer samo opisivanje rečima, koliko god precizno bilo, ne može biti jednako informativno kao kada je praćeno i slikom. Naravno, još je bolje da se onaj ko želi da usavršava svoju ribolovačku veštinu učlani, ako to može, u neki od fider klubova u svojoj okolini u kom postoje treneri ili iskusne kolege voljne da na novajlije tokom solobodnih pecanja i treninga prenesu znanja kojima raspolažu. Ja sam, na primer, imao sreću što mi se kao članu Energo tima pružila prilika da godinama pecam sa doajenom fider ribolova u Srbiji (višestrukim reprezentativcem Srbije i trenerom reprezentacije koja je donela našu prvu medalju sa svetskog prvenstva u ovoj disciplini), što mi je mnogo pomoglo da unapredim svoje umeće.
OD PITANJA ZA ČIJE RAZJAŠNJAVANJE NIJE potreban trener, a za koja nesporno znam da muče mnoge početnike, na jedno mogu da odgovorim nedvosmisleno i krajnje jednostavno – bez obzira na fizičku snagu ribolovca, prilikom zabacivanja na ma koju daljinu u fideru se koriste obe ruke. Pritom je za snagu izbačaja bitna ona ruka kojom držimo štap za kraj rukohvata... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 578-)
