Iako se smuđ u najvećoj veštačkoj akumulacini na Balkanu mresti ranije nego u velikim ravničarskim rekama ili jezerima u Srbiji, početkom druge polovine kalendarske zime još se može vrlo uspešno loviti, doduše uz mnogo upornosti, znanja i spremnosti za svakodnevno višečasovno menjanje mesta i pretraživanje terena
Bilećko jezero po prvi put se pročulo među ribolovcima širom regiona još pre više od 20 godina, najpre po ulovima velikih šarana. Međutim, u poslednjih nekoliko godina postalo je još interesantnije zahvaljujući ogromnim somovima i mnoštvu krupnih smuđeva; osim i dalje brojnih šarana, u njemu ima, kako se ispostavilo, i dosta tolstolobika, kao i lepih deverika i bodorki, »zelje« (beovice), te strugača, endemske vrste bele ribe i bliskog srodnika klena, a u samom jezeru odnosno u reci Trebišnjici ima i kapitalnih jedinki kalifornijske i potočne pastrmke, pa se može uspešno loviti praktično cele godine, i to raznim tehnikama i mamcima.
PROŠLOG JULA PROVEO SAM dva dana na ovoj atraktivnoj ribolovnoj destinaciji sa dvojicom Nišlija – vrhunskim varaličarom i test-ribolovcem Formaxa Milanom Panićem i Dušanom Jovanovićem – zaljubljenikom u fider ribolov. Taj kratki boravak na Bilećkom jezeru doneo nam je odlične ulove, pa smo se dogovorili da organizujemo i »zimsku turneju«, a to smo uspeli da realizujemo sredinom februara, kada smo se na ovu vodu zaputili u proširenom sastavu, budući da nam se pridružio Milan Stanković, još jedan niški majstor varaličarenja. Ovog puta smo isplanirali da ostanemo celu sedmicu, a uz to smo dovukli svoj čamac, sa jačim motorom od onog koji smo prethodni put koristili, kako bismo mogli brzo da prelazimo s jednog mesta na drugo i obiđemo što više izglednih zona na velikoj akumulaciji površine oko 33 kvadratna kilometra.
IAKO RIBE IMA U IZOBILJU, Bilećko jezero daleko je od revira koje ribolovci nazivaju akvarijumima i mora se uložiti dosta truda za iole bolji ulov. Nas trojica varaličara krenuli smo u obilazak terena od Čepelnice i Vidikovca preko Oraha, Panika, Malog i Velikog ostrva sve do druge strane i lokaliteta Miruše. Sve su to mesta na kojima su bila sela potopljena nakon izgradnje brane i hidroelektrane na Trebišnjici, tako da su sada ograde, temelji kuća i preostali zidovi skloništa ribama.
Sonar je tek ponegde registrovao ribu, i to prilično raštrkanu, tj. malo gde nam je signalizirao prisustvo više od dve jedinke, a češće čak samo po jedne. Budući da se približavao mrest, koji zbog viših temperatura vode ovde počinje nešto ranije nego na smuđem nastanjenim rekama i jezerima u Srbiji, očekivali smo da će smuđevi praviti gnezda upravo u gore pomenutim ruševinama i da ih tu treba tražiti, ali se ispostavilo da ta naša pretpostavka nije tačna i više smo ih našli i uhvatili na potopljenim poljima nego u ostacima nekadašnjih naselja... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 579-)