Sam početak prolećne sezone lova bele ribe na našim najvećim terenima bio je prilično mršav, pre svega zbog značajnih oscilacija vodostaja i promenljivog vremena. Ipak, pojedini uporni i iskusni ribolovci i u takvim uslovima uspevali su da pronađu ribu i način da se lepo napecaju
Trećeg martovskog vikenda umalo sam propustio jedno baš lepo pecanje na Savi kod tzv. Nautičkog sela i restorana Biser u Boljevcima, na terenu pored kojeg često prolazim, ali se poslednjih godina retko na njemu zadržavam i pecam. Za taj stotinak metara dug deo savske obale bilo bi malo preterano reći da je kultno ribolovačko mesto, ali sam ranijih godina na njemu sretao mnoge poznate fideraše (uglavnom iz Beograda), a sa nekima od njih se tu i upoznao. Teren je vrlo pristupačan i na njemu može uspešno da se lovi, ali po lepom vremenu, pogotovo leti, ipak je suviše izloženo »pritisku« izletnika, čamaca, skutera, kupača, pa nama ribolovcima kojima odgovara malo više tišine i mira taj ambijent nije baš idealan.
ALI DOK NE POČNU LETNJE vrućine, a vodostaj Save je visok (kakav je bio tokom najvećeg dela marta), popularni potes kod Bisera jedno je od sve ređih mesta na Savi u okolini Beograda gde može i da se priđe vodi i da se solidno lovi (a da se pritom to čini sa obale, ne sa splava), zbog čega je prethodnih nedelja i bilo veoma privlačno. U tom periodu bilo je solidnih ulova, ali je jedna ekipa sastavljena od odličnih fideraša (i mojih dobrih prijatelja) par dana pre pomenutog vikenda prošla veoma loše – osim »peševa« (glavoča) i govedaraca imali su bukvalno samo jednu jedinku bele ribe.
Ja sam za subotnje prepodne, nezavisno od svih gorepomenutih informacija, planirao nabavke i obavljanje uobičajenih kućnih poslova i unapred se pomirio s tim da tog vikenda za mene neće biti pecanja. Međutim, moj prijatelj Marko Budaković imao je drugačije planove. Kada sam ujutro ustao i pogledao u mobilni telefon, video sam njegovu SMS poruku u kojoj je pisalo da je sa Goranom već zauzeo poziciju kod betonskog spusta za čamce nadomak restorana Biser i da mesta još uvek ima i za mene, da se poneka bela javi iako vetar jako duva, te da shodno svemu tome odmah dođem! Pošto prethodnog dana ništa nisam pripremio, u prvi mah sam odbio i nastavio sa jutarnjim poslovima. Ali Marko se nije predavao – zna moje »slabe tačke« i posle dva-tri sata sledila je još jedna poruka: treba im balon vode za kuvanje kafe, a i on za mene ima dovoljno crvića i spremljene primame koja mu je ostala od prošlonedeljnog takmičenja u Sremskoj Mitrovici (gde se odlično pokazala, budući da je bio prvi u sektoru i drugi na stazi). To već nisam nikako mogao da odbijem, i premda je već bilo 10 sati, rekao sam sebi da se dan podosta produžio, a ni Boljevci nisu daleko, pa sam na brzinu ubacio pribor u kola i krenuo.
NEKIH SAT VREMENA kasnije smestio sam se desno od Marka (tj. nešto uzvodnije), dok je levo od njega bio Goran. Dogovorili smo se da, kao i obično u ovakvoj situaciji, pecamo u istoj liniji, ovog puta na udaljenosti od 30 m. Inače, ovo mesto po visokom vodostaju Save u poslednje vreme može da bude prilično teško za pecanje zbog brojnih zakačaljki (kojih ranije, čini mi se, nije bilo toliko). Delom je, dakle, voda po svoj prilici nanela neki krš, ali je činjenica i da po velikoj vodi sistem sa hranilicom i udicom (a naravno i sa ribom, kada je na njoj) moramo provući kroz rastinje koje je inače na suvom ili u plićaku i tada se vidi. Pošto su me drugari upozorili da su već imali dosta kidanja, nisam se dvoumio i odmah sam postavio šipke za premeravanje strune, a onda i zaklipovao najlon na daljinu na kojoj su i oni već pecali. Tokom dana sam se u nekoliko navrata vraćao šipkama kada bih pokidao sistem, ali zahvaljujući tome nisam morao da brinem da li ću promašiti hranilište i tako sam sebi »razvući« ribu umesto da je privlačim, jer je daljina na koju sam zabacivao uvek bila ista. Uzgred, neke kolege daljinu odmeravaju brojanjem okreta ručice na mašinici, ali je meni razmeravanje sa šipkama sigurnije jer tokom pecanja često menjam štapove, a različite mašinice koje su na njima ne »skupljaju« istu količinu najlona jednim okretom ručke (naravno, i to se može prevazići, ali ja sam se na šipke navikao i tako mi je najlakše).
NA OVOM PECANJU, OSIM prilično slabe aktivnosti ribe, trebalo je rešiti još dva problema. Mnoštvo zakački (koje sam gore pomenuo) nastojao sam da »preskočim« tako što bih pri vađenju sistema (pogotovo kad bih imao ribu na udici) što je više moguće podizao vrh štapa, neretko pritom ustajući iz stolice... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 581-)