Štukaroši su nekako dočekali završetak dvomesečnog lovostaja i odmah krenuli u potragu za omiljenom grabljivicom. Ona je i dalje blizu plitkih pozicija na kojima se mrestila, tačnije na »prilaznim putevima« do takvih zona, gde očekuje nailazak bele ribe i babuške,. A budući da je uz to raspoložena za jelo, svakako ima smisla pojuriti je
Završio se mrest štuke, koji u našim vodama traje otprilike od početka februara do kraja marta (s tim što se u hladnijim jezerima, poput Vlasinskog, može odužiti otprilike do sredine aprila). Prolećna sezona lova štuke uvek najpre počinje na kanalima i manjim stajaćicama. U njima se ona iz plitkih zona u kojima se mrestila po pravilu samo malo pomera – do prvog odseka (prelaza dubine), gde će potražiti poziciju za zasedu iz koje će lako grabiti belu ribu kada ona krene u te iste plićake da bi se tu parila i hranila u prolećnim suncem zagrejanoj vodi.
U PRVIM DANIMA NAKON oporavka od mresta, štuka se obično vrlo intenzivno hrani i tamo gde je ima u većem broju može se očekivati mnogo akcije. Istina, najpre se uglavnom javljaju sitnije jedinke, ali vrlo brzo nakon toga mogu se očekivati i najkrupnije ribe. Zato sada, iako nije vreme za bacanje najvećih varalica, već pre za one srednje (pa i manje po merilima ozbiljnih štukaroša), ne treba koristiti previše lagan pribor.
Štap orijentacione težine bacanja do 60 ili 80 g, dužine oko 2,4 m, dobar je izbor za lov iz čamca, a sa obale, ako je teren čist, ni 2,7 m nije previše. Naravno, to nisu štapovi pogodni za džerkovanje, ali jesu za lov na skoro sve druge veštačke mamce upotrebljive u ovom periodu (o kojima će biti reči nešto kasnije). Njima su odgovarajuće stacionarne mašinice veličine 3000 ili 4000 po Shimanu, sa špulnom napunjenom upredenom strunom debljine od oko 0,16 do 0,25 mm, zavisno od terena i preferencija ribolovca.
Predvez otporan na kao žilet oštre štukine zube je obavezan, i to dužine 30-40 cm (a neće smetati ni ako je malo duži, pogotovo tamo gde se mogu očekivati i kapitalne ribe) – to može biti bilo čelična ili volframska (tungsenska) sajlica čija je nosivost približna nosivosti glavne strune, bilo fluorokarbon, i to ne tanji od 0,6 mm.
U obzir dolaze razne varalice, od klasičnih leptira pa i kašika (mada ih dosta ribolovaca smatra »presporim mamcem« za proleće), preko spinerbejtova i četerbejtova, a moji favoriti su šedovi dugi 12–14 cm (i to oni od meke gume i tako konstruisani da i pri minimalnim brzinama povlačenja izazovno rade i telom i repom). I neutralni i plivajući plitkoroneći vobleri, pogotovo oni tvič tipa, mogu biti veoma lovni, ali moram da priznam da ih nerado koristim tamo gde ima iole krupnijih riba, jer je često velika muka za ribolovca i patnja za ribu osloboditi je nakon što joj se duboko u ždrelo zabodu dve ili tri trokrake)... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 582-)