Dve ribe po mestu

Po­vla­če­nje mr­tvog ili ži­vog ke­de­ra, ta­ko­zva­no mu­va­nje, kom­bi­na­ci­ja je va­ra­li­ča­re­nja i du­bin­skog pe­ca­nja na pri­rod­ni ma­mac. Ta teh­ni­ka, ko­ja omo­gu­ća­va br­zo pre­tra­ži­va­nje te­re­na, uz pro­vla­če­nje neo­do­lji­vog za­lo­ga­ja pre­da­to­ri­ma is­pred no­sa, naj­e­fi­ka­sni­ja je u bi­stroj vo­di, ali uz do­bar iz­bor me­sta i pra­vil­nu pre­zen­ta­ci­ju re­zul­ta­te da­je i ka­da vi­dlji­vost ni­je ide­al­na.

Ka­da pe­cam na plo­vak, bi­lo štek, bo­lo­njez ili meč teh­ni­kom, če­sto na­tr­pam to­li­ko pri­bo­ra da ni ka­ra­van ko­ji vo­zim ni­je do­vo­ljan da u nje­ga ko­mot­no sta­ne­mo je­dan ko­le­ga, ja i opre­ma za jed­no­dnev­ni iz­la­zak. Za­to sva­ki put ka­da kre­nem na gra­blji­vi­ce imam uti­sak da sam ne­što za­bo­ra­vio, jer no­sim ne­u­po­re­di­vo ma­nje stva­ri. A za ne­dav­ni iz­la­zak na Du­nav po­neo sam čak i ma­nje stva­ri ne­go ina­če – dva va­ra­li­čar­ska šta­pa, tor­bi­cu sa sit­ni­ca­ma i mre­ži­cu za ke­de­re.

Opre­de­lio sam se za te­ren kod Ri­to­pe­ka, iz­me­đu Vin­če i Groc­ke, ko­ji mi je je­dan od omi­lje­nih za pe­ca­nje svih vr­sta gra­blji­vi­ca, pre sve­ga zbog to­ga što je ve­o­ma bli­zu Be­o­gra­da (sa­mo pet­na­e­stak ki­lo­me­ta­ra), ali i za­to što sam baš tu, lo­ve­ći vo­ble­ri­ma na ka­me­nja­ru, sa­mo sto­ti­nak me­ta­ra niz­vod­no od ala­skog se­la, još kao osno­vac uhva­tio svo­je pr­ve smu­đe­ve.

Na vo­du sti­žem u svi­ta­nje, a na njoj me, spre­man kao za­pe­ta pu­ška, če­ka drug, ko­le­ga i ime­njak Ne­ma­nja Ar­ga­ki­jev, ko­ji taj deo Du­na­va po­zna­je kao svoj džep i go­to­vo na sva­kom me­stu tač­no zna gde su pre­pre­ke i gde se smu­đe­vi uglav­nom sa­kri­va­ju. Od­mah po is­plo­vlja­va­nju vi­di­mo da je vo­da znat­no po­ra­sla, te da je br­za i mut­na, zbog če­ga od­lu­ču­je­mo da tra­ži­mo smu­đa ne­što bli­že oba­li ne­go ka­da je vo­do­staj ni­ži, a pro­vid­nost ve­ća. Užur­ba­no hva­ta­mo ke­de­re i opre­zno pre­la­zi­mo moć­nu re­ku, na­sto­je­ći da iz­beg­ne­mo bal­va­ne i gra­nje ko­je no­si.

NA­DA­LI SMO SE DA ĆE­MO us­pe­ti da pro­na­đe­mo smu­đe­ve i da će oni mo­ći da u vo­di ko­ja ni­je bi­la oče­ki­va­no bi­stra lo­ci­ra­ju na­še ke­de­re po­nu­đe­ne teh­ni­kom mu­va­nja. Ka­da pe­ca­mo ver­ti­kal­nim dži­go­va­njem, tj. iz čam­ca no­še­nog sna­gom to­ka, nas dvo­ji­ca mon­ti­ra­mo ka­u­gle­re na udi­cu sa džig gla­vom... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 378-)