Jedan iskusan ribolovac odavno je lucidno primetio da je bolje odlično poznavati makar jedan loš teren nego loše poznavati više najboljih. Rezultati koje Zemunac Nemanja Ninković postiže na delu Dunava na kom peca od detinjstva govore u prilog navedenom uverenju, ali i ukazuju da je osim iskustva za uspeh potrebno još ponešto
Približili smo se čamcem jednom od stubova Pupinovog mosta, na Dunavu kod Zemuna. Vodostaj je bio u porastu, a protok brz. U vrtložnoj vodi Nemanja je vešto približio čamac na svega jedan metar iza stuba mosta. Gore, iznad nas, tutnjali su automobili, i poslednje što sam očekivao, iskren da budem, bilo je da bismo mogli nešto uloviti na ovom mestu. Ali da Nemanja nije tu stao bez razloga bilo mi je sasvim jasno kada je rekao: »Spusti kedera odmah iza stuba, tu uvek ima neki smuđ koji koristi mirniju vodu da lovi«. Poslušao sam ga i kederom namamčenu udicu sa olovnom glavom od 18 g spustio tačno ispod vrha štapa. Čim je kucnula o dno, osetio sam na štapu kratak ali oštar ugriz i kontrirao. Multiplikator je malo »pustio« dril, pa sam ga odmah dotegao, i posle kratke borbe na površini se pojavio smuđ kilaš.
NEMANJU NINKOVIĆA UPOZNAO SAM pre nekoliko godina, kada je sa svojim prijateljima pobedio na takmičenju u vertikalnom džigovanju na Širokoj stazi u Zemunu. Iz sudijskog čamca snimao sam celo takmičenje i prisustvovao merenju ribe. Veoma brzo se videlo da niko tog dana na tom terenu nema šanse protiv Nemanjine ekipe. Dok su ostali neuspešno pokušavali da posred Dunava ulove soma ili smuđa, ovi momci su »peglali« krupne bandare i štuke nedaleko od obale, a sudije su imale pune ruke posla oko merenja njihovih ulova. Oduševili su me tada i izborom pribora za »muvanje«, čiji su ključni elementi bili laki ali oštri štapovi, najkvalitetnije džig udice sa laganim olovnim glavama i tanke volframske sajlice (koje nisu smetale prezentaciji malih mamaca niti su odbijale na deblje predveze često osetljive bandare, a pružale su apsolutnu sigurnost i ako bi kedera uzela štuka). Mamci primereni bandarima bili su kederi od 5-6 cm, koje su i štuke gutale bez promašaja. A nije bilo ni najmanje nedoumice ni oko toga da ovi momci, osim što umeju da pecaju, odlično poznaju teren na kom se nadmetanje odvijalo.
Kasnije, tokom druženja, sve mi je postalo jasno. Nemanja je rođen i odrastao u Zemunu, na samoj obali Dunava, od ranog detinjstva je zavoleo reku i ribolov i mnogo vremena je proveo upoznajući sa drugarima brojne rukavce i razlive uz banatsku obalu, prekoputa Zemuna. Nekoliko godina je i profesionalno ribario, zahvaljujući čemu je još detaljnije proučio svaki metar Dunava na širem području Beograda. Kada je procenio da se ribarenje ne isplati, zaposlio se, potom kupio dobar čamac i pribor i svaki slobodan trenutak provodio u rekreativnom ribolovu. Odnedavno mu društvo u tome pravi i sedmogodišnja ćerka Anđela, koja obožava da sa tatom ide u ribolov i već je upecala nekoliko smuđeva.
IMAO SAM SREĆE DA SA Nemanjom nekoliko puta idem u ribolov u poslednje 2-3 godine i to mi je pomoglo da, uprkos popriličnom iskustvu koje i sam imam, u potpunosti shvatim koliko je važno do najsitnijeg detalja poznavati mesta za ribolov i svaki put pozicionirati čamac tako da ugao pod kojim ribi serviramo mamac bude optimalan.
Pri različitim vodostajima riba se nalazi na različitim mestima. Na manjoj reci – na primer na Tamišu, koji dobro poznajem – to je mnogo lakše nego na (ne samo za mene) ogromnom Dunavu. Ipak, svaki moj ribolov sa Nemanjom bio je uspešan. Uvek bi nas on odveo na pravo mesto i davao nam tako detaljna uputstva... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 588-)