Naš saradnik, svestrani slatkovodni ribolovac koji par decenija svake godine dva puta po desetak dana peca na moru u Grčkoj (početkom i krajem turističke sezone), prvi put je boravio u mestašcetu na popularnom ostrvu koje je posećivao i ranije, i na tom nepoznatom terenu se odlično snašao i maksimalno nauživao
Tasos, grčko ostrvo koje se nalazi u severoistočnom delu Egejskog mora, decenijama je jedna od omiljenih destinacija srpskih turista. Nekoliko puta na njemu sam letovao u gradiću Limenarija, a ove godine sam sa suprugom i prijateljima prvi deo godišnjeg odmora proveo u Potosu, 5 km udaljenom od našeg starog odredišta. Poznajući dobro Tasos i mogućnosti za ribolov na njemu, imao sam utisak da Potos nije baš idealno mesto za nekog ko želi da veliki deo vremena provede pecajući, a to su mi potvrdile i neke kolege koje su ranije letovale u tom simpatičnom gradiću. Međutim, odličan smeštaj na samoj plaži i blizina male luke su presudili da se krajem maja ipak uputimo baš tu – autobusom od Beograda do luke Keramoti, pa trajektom (nekih 40 minuta) do Limenasa (glavnog grada Tasosa), odakle smo imali još oko sat vožnje do Potosa, koji se nalazi na južnom delu ostrva. Prilično umorni, smestili smo se u sobe, a potom nakon kafe i »domaće« izašli do obale, da malo osmotrimo teren.
ISPOSTAVILO SE DA SE na delu blizu našeg smeštaja dubina u priobalju postepeno povećava i da je dno uglavnom peskovito, sa tek ponekim kamenom u priobalju, dok je luka zaštićena lukobranom ojačanim kamenom sa spoljne strane, iza kog je dno takođe peskovito, a dubina pretežno 3-4 m te malo veća na najisturenijem delu. U čistoj i providnoj vodi, budući da nije bilo talasa, uspeo sam da zapazim ponekog cipola i salpu, tako da je sve u svemu teren delovao solidno za plovkarenje, ali definitivno na osnovu viđenog nije mi obećavao previše.
Sledila je montaža telemeč štapa od 4,5 m sa pouzdanom mašinicom veličine 2500 po Shimanu i osnovnim najlonom od 0,18 mm; po inerciji sam stavio plovak oblika šargarepe i nosivosti 4 g, sa antenom prečnika 3 mm, otežanje u vidu olovne »suze«, stoper i malu virblu, za čiji sam donji kraj fiksirao predvez dužine 50 cm od fluorokarbona debljine 0,14 mm sa mojom omiljenom udicom za morsko plovkarenje – Gamakatsu 2030 B, veličine 8. Svi ribolovci koji su bili više puta u Grčkoj dobro znaju da su hlebovi drugačiji od naših, pa sam uz jedan koji mi je najviše ličio na naš beli kupio i jedan tost-hleb, na koji se takođe može pecati.
JOŠ UVEK PRILIČNO UMORNI od puta, seli smo na kamenom utvrđenu obalu nedaleko od naše plaže, a kako nismo imali ništa za prihranu, ribolov sam počeo sa običnim hlebom, čija je dobra osobina u ovom slučaju to što svaki put posle izvesnog vremena otpadne sa udice, pa riba postepeno počne da se skuplja na tako napravljenom hranilištu (zbog toga na more nikada i ne nosim ribolovni hleb, koji uvek ostaje na udici, pa ne privlači ribu). Posle petnaestak minuta počele su da se javljaju salpe veličine dlana, a ubrzo sam na površini primetio klobuk, koji je ukazivao da je neki krupniji cipol pokupio sa udice netom otpali komad hleba.
Istog časa sam smanjio dubinu na 1 m, jer mi je bilo jasno da se i krupnija riba diže u gornji sloj vode, i ubrzo sam dobio lepog cipla zlatca (»zlatara«), teškog oko 1 kg. Bez meredova sa dugom drškom se na more ne ide, a zahvaljujući tom pomagalu i ova lepa riba je posle kraće borbe završila u mojoj čuvarki. Cipol, pogotovo krupan, odličan je borac i moramo ispoštovati njegove silovite begove, zbog čega je veoma bitno da kočnica naše mašinice bude i veoma precizna i dobro podešena. Do kraja ovog pecanja uhvatio sam još nekoliko dobrih salpi i nešto manje cipola, a pred mrak i dve lepe ukljate.
TOKOM SLEDEĆIH NEKOLIKO dana uspešno smo lovili sa iste pozicije lepe cipole i salpe, a javilo se i par orada do 1 kg. Ali kako nisam statičan ribolovac već volim da istražujem, posmatram vodu i često menjam mesta, probao sam da pecam i sa doka u luci i sa spoljne strane lukobrana, iako sa njega nije lako loviti stojeći na krupnom kamenju dok se ima riba na štapu. To »balansiranje« se ipak isplatilo jer sam dobio sam više cipola od 500 g do 1 kg, par lepih saraga i poneku dobru ukljatu, sve na hleb i najčešće na dubini od 0,5 m, koja je po mom iskustvu ubedljivo najbolja za plovkarenje na moru, budući da se većina riba zadržava u tom sloju vode.
Sve vreme dok sam pecao posmatrao sam i površinu unaokolo, ne bih li primetio neki znak aktivnosti grabljivica, ali toga nije bilo, a kako je voda bila prilično bistra i more mirno (bez talasa), uslovi za varaličarenje bili su loši. Poneo sam čitav arsenal površinaca i raznih džigova i povremeno sve to bacao, tako da sam tražio predatore i plitko i duboko, uz to menjajući i brzinu i načine povlačenja, ali mi je sve to donelo samo jednu omanju ribu pauka i nekoliko »štipkanja« varalice, pa sam polako gubio volju za varaličarenjem i pitao se šta li bi moglo biti uzrok tako lošoj aktivnosti grabljivica... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 588-)