Šedići, laste i tonući vobleri

Iako va­ži za ri­bu ko­ju je pri­lič­no la­ko lo­vi­ti ka­da je pri ape­ti­tu, zbog če­ga i mno­gi spe­ci­ja­li­sti za nju u ar­se­na­lu ima­ju tek ne­ko­li­ko vr­sta va­ra­li­ca, bu­cov ume da bu­de ve­o­ma iz­bir­ljiv, čak i on­da ka­da je iz­ra­zi­to ak­ti­van. Naš sa­rad­nik se po­sled­njih ne­de­lja na dva uda­lje­na i po mno­go če­mu raz­li­či­ta te­re­na na­šao u ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma i obe je uspe­šno re­šio

Bu­cov je od­u­vek bio jed­na od omi­lje­nih gra­blji­vi­ca va­ra­li­ča­ra sa na­ših rav­ni­čar­skih re­ka i ve­ćih ka­na­la. To ni­je čud­no jer je vr­lo bor­ben, mo­že do­sta da na­ra­ste, sna­žno uda­ra i uz to se mo­že lo­vi­ti na raz­ne ve­štač­ke mam­ce, a ako pro­na­đe­mo naj­bo­lju pre­zen­ta­ci­ju i ma­mac za kon­kret­ne uslo­ve, mo­že­mo za dva-tri sa­ta uhva­ti­ti i dvo­ci­fren broj le­pih ri­ba, prem­da to, na­rav­no, ni slu­čaj­no ni­je to­li­ko la­ko ostvar­lji­vo da nad­mu­dri­va­nje sa ovim pre­da­to­rom iz ro­da ša­ran­ki iz­gu­bi draž. Šta­vi­še, ni­je uop­šte ret­kost da bu­co­vi in­ten­ziv­no ra­u­bu­ju na po­vr­ši­ni na sve stra­ne is­pred nas, raz­bi­ja­ju­ći ja­ta ke­de­ra ko­ji pr­šte na sve stra­ne, a da mi pri­tom do kra­ja ta­kvog cu­ga ne uspe­mo da pro­na­đe­mo ni ve­štač­ki ma­mac ni­ti na­čin vo­đe­nja ko­ji bi nam do­ne­li ma­kar jed­nu ri­bu u me­ri na šta­pu. A le­ti je lov bu­co­va po pra­vi­lu do­dat­no ote­žan i ti­me što »buc­ko« ima u po­nu­di ogrom­ne ko­li­či­ne hra­ne, jer su vo­de pu­ne tek iz­mre­šće­ne sit­ne ri­be, ali i ti­me što su re­ke i ka­na­li iz­ra­zi­to bi­stri, što ovu gra­blji­vi­cu do­brog vi­da či­ni po­do­zri­vi­jom, tj. iz­bir­lji­vi­jom, pa sa­da mo­že bi­ti po­treb­no i do­sta tru­da i ume­ća da bi se uhva­ti­lo ne­ko­li­ko iole ve­ćih je­din­ki (od 40 cm i vi­še).

OVU LET­NJU SE­ZO­NU LO­VA BU­CO­VA OTVO­RIO SAM sa do­brim dru­gom Đor­đem Pe­ri­ćem, na Du­na­vu kod Sre­br­nog je­ze­ra. Na vo­di smo bi­li oko 17 č i već ta­da je ce­la po­vr­ši­na vo­de vre­la od ma­lih ke­de­ra, ali i od po­vre­me­nih ra­u­bo­va sit­nih bu­co­va. Đo­le je po­ku­ša­vao da ih do­bi­je na ma­le gla­vi­nja­re, dok sam ja for­si­rao lep­ti­re. Ima­li smo do­sta uda­ra­ca ali i pro­ma­ša­ja i spa­da­nja tih ma­lih gra­blji­va­ca, pa smo sa­mo po­ne­kog iz­va­di­li. Sto­ga sam ja pri­vre­me­no od­u­stao i iz­ve­sno vre­me po­ku­ša­vao da pre­va­rim ka­kvog ban­da­ra na si­li­kon­ce ili vo­ble­re, me­đu­tim tek od nje­ga ni­je bi­lo ni tra­ga ni gla­sa.

U jed­nom tre­nut­ku na um mi je pa­lo da pro­bam da bu­co­vu po­nu­dim ma­log še­da na džig udi­ci sa olov­nom gla­vom, ra­ču­na­ju­ći na to da ta­kva va­ra­li­ca naj­ver­ni­je imi­ti­ra ma­le ke­de­re, ko­ji su oči­gled­no tog mo­men­ta bi­li hra­na bu­co­va. A i da ni­je bi­lo ta­ko, pret­hod­no smo pro­ba­li prak­tič­no sve dru­go što je ima­lo ika­kvog smi­sla i uhva­ti­li je­dva ne­ko­li­ko sa­svim sit­nih je­din­ki, pa nam je sa­mo to osta­lo od iole smi­sle­nih op­ci­ja. Ne bi­smo, da­kle, ima­li šta da iz­gu­bi­mo čak i ako bi se taj po­ku­šaj okon­čao bez re­zul­ta­ta. I br­zo će se po­ka­za­ti da ni­smo po­gre­ši­li. 

KA­KO NI­SAM OČE­KI­VAO DA će na naj­ma­nje še­di­će od­jed­nom pro­ra­di­ti kru­pan bu­cov, ni­sam pro­me­nio kom­plet ko­jim sam do ta­da lo­vio, već sam na­sta­vio da pe­cam šta­pom He­arty Ri­se La­i­qu­en­di LQS 662L, du­ži­ne 198 cm i de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja 1–8 g, na kom je bi­la ma­ši­ni­ca Shi­ma­no Ul­te­gra 2000 S, a na džig udi­cu ve­li­či­ne 6 sa olov­nom gla­vom od 5 g (ko­ju sam oda­brao ka­ko bih mo­gao da ba­cim do­volj­no da­le­ko) oka­čio sam 4 cm dug An­gler No­tes Slap Shad be­le bo­je, za­ba­cio ko­li­ko god sam mo­gao da­lje, od­mah za­tvo­rio pre­klop­nik na špul­ni i po­čeo sa naj­br­žim mo­gu­ćim vo­đe­njem is­pod sa­me po­vr­ši­ne...

I OD­MAH SAM IMAO RI­BU na šta­pu (bu­co­va od pre­ko 30 cm), a to se na­sta­vi­lo i u na­red­nim za­ba­ča­ji­ma, ko­ji su ret­ko pro­la­zi­li bez udar­ca. Isti­na, i sa­da je bi­lo pro­ma­ša­ja i spa­da­nja, ali znat­no ma­nje ne­go na va­ra­li­ce ko­je smo pret­hod­no ko­ri­sti­li.

Po­sle de­se­tak uhva­će­nih ri­ba od­lu­čio sam da pro­me­nim de­kor i pro­bam da lo­vim na istog še­di­ća, ali bo­je me­da, ka­ko bih vi­deo da li je bo­ja pri­mar­ni fak­tor uspe­ha ili su ipak ključ­ni ob­lik i vi­bra­ci­ja. U pr­vih ne­ko­li­ko za­ba­ča­ja imao sam na istom me­stu dva agre­siv­na udar­ca ali bez re­a­li­za­ci­je, no tre­ći put ni­je bi­lo pro­ma­ša­ja i po­sle pr­vog be­ga znao sam da mi je na šta­pu znat­no krup­ni­ja ri­ba od onih što smo ih do ta­da uhva­ti­li (a od ko­jih je ve­ći­na ima­la od 300 do 700 g). Po­sle par mi­nu­ta sam bu­co­va du­gog 55 cm i te­škog oko 1,5 kg uba­cio u me­re­dov ri­bo­lov­ca ko­ji je pe­cao u bli­zi­ni i ko­le­gi­jal­no pri­šao da po­mog­ne, što je i do­pri­ne­lo da se ova bor­ba uspe­šno za­vr­ši jer bih za­i­sta te­ško us­peo da la­ga­nim pri­bo­rom ko­ji sam ko­ri­stio ta­kvu ri­bu na­vu­čem na na­sip i pri­hva­tim ru­kom a da mi ne po­ki­da tan­ku osnov­nu stru­nu ili pred­vez. Br­zo smo na­či­ni­li ne­ko­li­ko fo­to­gra­fi­ja i vra­ti­li bu­co­va u vo­du, na­kon če­ga smo do­bi­li još par ma­njih ri­ba i oti­šli ku­ći vi­še ne­go za­do­volj­ni iz­la­skom ko­ji ni­je na­ro­či­to do­bro po­čeo ali se za­vr­šio neo­če­ki­va­no do­brim ri­bo­lo­vom na va­ra­li­ce ko­je nam ni u kom slu­ča­ju ni­su pr­vi iz­bor za bu­co­va.

LET­NJE NAD­MU­DRI­VA­NJE SA BU­CO­VI­MA na­sta­vio sam sa svo­jim dru­ga­rom Jo­va­nom Sto­ja­no­vi­ćem (vla­sni­kom Ju­tjub ka­na­la An­gler No­tes), lo­ve­ći iz nje­go­vog čam­ca na be­o­grad­skim te­re­ni­ma niz­vod­no od Pan­če­vač­kog mo­sta – tač­ni­je kod Ade Hu­je, Vi­šnjič­ke ba­nje i Be­le ste­ne.

U pr­vom iz­la­sku smo bi­li na vo­di ne­što ra­ni­je ne­go uobi­ča­je­no. Već oko 4 sa­ta uju­tru smo is­plo­vi­li iz ma­ri­ne, a na pr­vom me­stu smo bi­li pre svi­ta­nja, ne bi­smo li uhva­ti­li pr­vi cug bu­co­va pre ne­go što se po­ja­vi ogrom­na ko­li­či­na ke­de­ra na po­vr­ši­ni. Me­đu­tim, za raz­li­ku od iz­la­za­ka na isti te­ren u ovom de­lu se­zo­ne ra­ni­jih go­di­na, sa­da ni­smo vi­de­li bu­kval­no ni­je­dan ra­ub. Ali ni­smo ni po­mi­šlja­li da od­u­sta­ne­mo zbog to­ga – pi­li smo ka­fu, ti­ho raz­go­va­ra­li i po­vre­me­no za­ba­ci­va­li, po­ku­ša­va­ju­ći da pre­va­ri­mo bar ne­kog bu­co­va, a to nam je do­ne­lo par sit­nih smu­đe­va. Na­rav­no, ni­smo ni po­mi­šlja­li da tro­ši­mo vre­me i ener­gi­ju na njih, tim pre što nam smuđ ovog pu­ta ni­je bio ci­lja­na ri­ba, ali ka­da se ni po­sle pro­me­ne ne­ko­li­ko... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 589-)