Malo truda, upornosti i eksperimentisanja sa mamcima donosili su poslednjih meseci dosta uživanja plovkarošima sa malih stajaćica, i to bez velikih troškova, a uz pecanje standardnim priborom i najjednostavnijim sistemima
Ne pamtim da sam na stajaćicama na širem području Niša ikada pecao duže nego ove prolećno-letnje sezone. Naime, obično sam na njih išao samo tokom jednog ili najviše dva meseca, početkom proleća i u periodu tzv. velikog lovostaja (od 15. aprila do 1. juna, kada su u zabrani šaran, bucov, deverika, klen, mrena, skobalj, plotica, protfiš...). Ali ove godine su reke u jugoistočnoj Srbiji (kao i u skoro svim drugim delovima zemlje) od kraja zime praktično stalno bile prilično visoke i vodostaj je počeo da se normalizuje tek sa približavanjem polovine jula, tako da su bare i šljunkare bile maltene jedini izbor znatno duže vreme nego obično.
JOŠ OD APRILA OBILAZIO SAM više šljunkara u blizini Južne Morave, iako na njima nije bilo bogzna kakvog ribolova u tom periodu. Naime, voda je još uvek bila zimski hladna, pa je i riba bila slabo aktivna, i tada je i sam »upis«, makar i sa najsitnijom ribom, bio dovoljan razlog za radost. Koristio sam u tom periodu najfinije plovkaroške sisteme, a na jednog crvića dobijao sam beovice, žutooke (bodorke) i poneku manju babušku.
Maj mesec je bio veoma kišovit, pa su retki bili dani kada je moglo da se peca a da se ne pokisne. Ipak, pecanje je bilo nešto bolje jer se aktivirala i krupnija babuška, koju sam u nekoliko navrata solidno lovio na plovak, a imao i jedno fino barsko fiderisanje – iako je tom prilikom stidljivo počeo da se javlja meni izrazito mrski cverglan, bilo je i crvenperki i žutooki, a uz to sam ulovio (i vratio) i nekoliko lepih grgeča.
TOKOM JUNA JE VODENA VEGETACIJA krenula da buja zbog rasta temperatura vode, usled kog se još više aktivirao cverglan (kom kao toplovodnoj vrsti odgovaraju visoke temperature), a to je meni bio znak da je vreme da počnem da izbegavam tzv. žive mamce (crviće i gliste), koje sam do tog časa najviše koristio, te da pređem na žitarice. U tom periodu sam na jednoj staroj bari dobio (i u vodu vratio) nekoliko jedinki linjaka, koji je u Srbiji trajno zaštićena vrsta, a posebno me je obradovala činjenica da je bilo primeraka različitih generacija, pa i sasvim sitnih, što je pouzdan znak da mrest te ribe uspeva, bar u toj stajaćici na kojoj mi se javljala.
POČETKOM JULA REŠIO SAM DA POSLEDNJI put u ovom periodu izađem na jednu od bara, i to sa idejom da probam da izbegnem sve sitne ribe a da ulovim što krupnije babuške. Nakon posla sam brzo ručao i zgrabio takmičarski štap sa namontiranim jačim sistemom i većom udicom, nešto sitnog pribora i kutiju kuvanog žita, koje sam lično spremio i namenio i za prihranjivanje mesta i za mamac... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br 589-)